Ћурковић, Бјековић, Џајић и Кривокућа — четворка за аплауз: Вукотић је рубрика за себе, јер је надвисио све актере

Партизан је несрећно изгубио и други бод, можда је Гугуловић и погрешио (не уважавајући или невидећи Таузесову рекламацију офсајда). Вукотић је истински јунак вечитог дербија, играо је маестрално, али је могао и да одлучи меч… Све су то, међутим, детаљи за размишљање. Изузев Вукотићеве супериорности.

Али, та сјајна игра Партизанове „десетке“ није могла да баци у засенак четворицу мајстора, којима такође припада заслуга за све лепо виђено на дербију. За нас су то: Иван Ћурковић, данас неупоредиви голман у земљи, синоћ ванредни и борбени Ненад Бјековић у тиму Партизана, и увек велики Драган Ђајић и изванредни Петар Кривокућа у тиму „црвено-белих“. Дали су тој игри много, можда њене најлепше драгуље, били су окосница свих узбуђења и драма, свих лепота виђених те вечери. Уосталом…

Ћурковић је, можда, могао да учини нешто код Џајићевог гола? Други голман никако, али он — да! Управо због тога што је деловао као да може све!! Бранио је сјајно. Мајсторски се постављао (код две Карасијеве шансе), муњевито и изванредно реаговао (два лукава Џајићева лоб ударца), истрчавао на време, командовао одбраном, да би на крају одбранио и три пенала, што се ретко догађа. Боље рећи: што се догађа само великим голманима! Ако је неко заслужио да у суботу игра у Москви, у дресу репрезентације, онда је то Иван Ћурковић.

Бјековић је недељама већ један од најбољих играча Партизана. Против Црвене звезде није постигао гол, није ни био у изузетној шанси да то учини: али се борио за тројицу, давао ритам игри, носио нападе, у неколико махова мајсторски добио дуеле са својим чуварима (без обзира ко је то био). Уз Вукотића, свакако, најбољи у нападу. Недостајао је само гол да би његов учинак био изузетан. Бјековић је тек сада почео да даје свој максимум, синоћ је доказао да га је Бошков неоправдано отписао.

Џајић је био добро чуван од Радаковића, капитен Црвене звезде није блистао, али је и, оно што је учинио било довољно да буде најопаснији нападач свога тима! У неколико махова побегао је од Радаковића и то су биле најкритичније ситуације пред голом „црно-белих“. Постигао је гол — то је ремек-дело! Гол, који се не виђа, гол мимо свих закона фудбала. Два пута је шутирао тако да би сваки други голман, сем једног Ћурковића, био савладан. Капитен Црвене звезде није ове вечери играо нарочито атрактивно, није то било ни његово изузетно издање, али је, ипак, био један од најзапаженијих, један од оних чији се учинак памти.

Кривокућа је био први уз Џајића! Мислим на тим домаћина. То је била једна од његових најбољих игара. Брз, веома смирен у одбрани (имао је сложен задатак, јер је увек чувао другог истуреног нападача), врло покретљив и опасан у нападу. Имао је неколико изврсних продора, два пута су га Пејовић и Будишић омели у последњем моменту, а у више наврата његове акције нападачи нису успешно завршили. Овај момак је одскакао, посебно због своје витешке игре, која се може назвати супер коректном.

Ако „вечити дерби“ има једног надахнутог Момчила Вукотића и његову супериорну игру, ако уз њега има и још четворицу врсних мајстора, онда тај двобој — без обзира на неке тактичке и нервозне стеге без обзира на слабе појединце и превелики респект — мора да сачува своје годинама грађене епитете. Био је, ипак, занимљив, неизвестан, у већем делу фудбалски квалитетан, имао је и своје протагонисте — драгуљаре…