ФЕЉТОН

Цео Зрењанин је био у грозничавом узбуђењу. Фудбалери „Пролетера“, миљеници једног истински спортског града, били су у средишту пажње.

Живели смо у психози прве реченице познатог монолога Шекспировог јунака — „Бити ил’ не бити, питање је сад!“ За нас би победа над „Сарајевом“ значила спортски подвиг, а са практичне стране стицање неаматерског статуса.

Били смо млада екипа и стално смо желели да успемо. Спремали смо се интензивно. Жреб је одлучио да прву утакмицу играмо у главном граду Босне и Херцеговине.

На тој утакмици у Сарајеву моји другови и ја дали смо све од себе; неуморно смо се борили, играли отворено, постигли четири гола и само чекали крај утакмице. И тада, при резултату 4:4, казаљка на великом часовнику кренула је да обележи последњи минут игре. Онако исцрпљен, лено сам размишљао: нерешено у Сарајеву — то је оно што смо и желели! Код куће ће већ бити лакше.

Али, авај, један кикс био је довољан да распрши све моје наде.

Сара̂јлија Стипић је у сасвим другом расположењу — у очајању што његов клуб на сопственом терену мора да се задовољи ремијем кренуо у напад. Нашао се на положају десног крила и спремао се да центрира. Наша одбрана, са голманом у вратима правилно је реаговала: поставила се да сачека центаршут. И као да су демони хтели, лопта је у благом луку, преваривши све наше склизнула у мрежу…

Ухватио сам се за главу. Какво се то проклетство сручило на нас? — питао сам се у очају. Одолевали смо 89 минута, борили се свим срцем и свом вештином, и кад је требало да напустимо терен са једним часним и повољним резултатом — одиграло се све ово, и то у последњем минуту… Више није било могућности да се боримо за изједначење, судија је одсвирао крај још пре него што смо кренули са центра…

Пораз од Сарајева чинио ми се као права спортска трагедија, и пошто је била прва у мом фудбалском стажу — утолико сам је теже поднео, Данима нисам могао да уверим себе да се све то ипак одиграло, да је „Пролетер“ изгубио у Сарајеву у последњем минуту игре.

Била је то прва чаша горчине коју сам доживео на фудбалском борилишту. Тада још нисам имао искуство играча који се пекао на многим ватрама фудбалских недаћа, и све то што се тада десило жестоко ме је погодило, завршава Галић своју причу о „Пролетеровом“ неуспеху у покушају да ускочи у нашу најјачу фудбалску конкуренцију. Јер, ни реванш у Зрењанину није успео: изгубили смо (1:2). Сарајево је стекло право да се такмичи у Првој савезној лиги, а ми смо, ко мање ко више, још дуго остали подаље од врхунског такмичења у југословенском фудбалу.

Капитен

Ако се мој први позив за омладинску репрезентацију Југославије завршио на клупи за резервне играче, већ други боравак са најбољим омладинцима припао је потпуно мени.

Тада сам — на турниру УЕФА у Мађарској, 1956. године — не само одиграо све утакмице, већ био и капитен југословенске екипе.

Мој успон у „Пролетеру“ био је тако брз, тако спонтан, да је познати тренер Бане Секулић то овако пропратио:

„Кад је неко већ у шеснаестој години тако врстан стрелац као овај мали Галић, онда он мора постати велико спортско име!“

Све те похвале, аплаузе и дивљења примао сам врло уздржано. Они се нису лепили за мене и никад — ни пре ни после моје дефинитивне играчке афирмације — својој личности нисам придавао неку особиту важност, да бих се сматрао незаменљивим. Строгост у оцени сопствене вредности сигурно ме је сачувала и од лутања и грешака којима су иначе млади фудбалери често изложени.

Морам рећи да ми је годила капитенска трака. Она ми је на неки начин, била потврда моје сталности у тиму, у њој сам видео победу своје истрајности и још једно посведочење шта се све радом и вољом може постићи.