КОЗЕРИЈА

После сусрета Партизан — Вардар, који су Београђани решили у своју корист захваљујући сјајним грешкама голмана гостију Мутибарића, један навијач је упитао:

„Да ли је телевизија у стању да безбојне фудбалске представе преноси у боји?“

Нико од присутних није знао да му одговори, али се претпоставља да је телевизија, будући да је свемоћна, у стању да начини и такав подвиг.

Иначе, овај меч ће бити запамћен по незапамћеним киксевима обе стране, поготово што ни из телескопа нисмо успели да приметимо нешто што би нас узбудило. Да не бисмо грешили душу, из дна душе признајемо Мутибарићу да је приказао невероватан смисао за пуцање у празно, од којих се пуцњева посебно истиче онај који је опалио у вече пуно звезда — директно са једанаест метара. Његов подвиг на два минута до краја сусрета, када је мајсторски проиграо Бјековића и шансе свога тима да освоји бар бод, посебно истичемо и због тога што је на тај начин доказао да му нема равног у остваривању нечега што нико из његовог тима не жели, па чак и не сања.

Ова игра Партизана иначе ни случајно није била у боји, а уколико његови фудбалери и даље буду наставили да се овако лепо слажу к’о рогови у врећи, сумњамо да ће мрднути од црно-беле технике са повременим кваровима на релеју Чот.

Миша Радаковић се на овом мечу, а и у недељу против ОФК Београда, истакао успелим задржавањем лопте у корист противника. То је фер с његове стране, јер тако им помаже да се среде, а својима — да се разреде без реда.

Фино је то од Дадаковића, а можда и од још понеких, јер шта би било када би момци играли брзо као тамо неки, рецимо Нецер или, евентуално, Кројф. Настао би, верујемо, општи тутањ на терену, а то би узбудило гледаоце, од чега су се они, захваљујући комплетном југословенском фудбалу, одавно одвикли — ни криви ни дужни.

Паја Грубјешић се против Вардара борио као лав и направио је само једну лављу грешку, после које Скопљанцима није било тешко да изједначе. Као искуснији, Бјековић је дао два гола и тако искупио и Пају и све остале из свог тима.

На Карабурми је било нешто ведрије него против Вардара: за све време меча сијало је сунце, а и ветар је био занемарљиве снаге.

Резултат је, уопште узев, испао нерешен: на почетку, у средини, па чак и на крају. Неискоришћених шанси је било и на једној и на другој страни, а најзрелија је била она коју је Сантрач прокоцкао на зелен начин у 35. минуту игре.

Њему уз раме могао би да стане, пре свих, Илија Катић, мада би мало могао и да седне.

Све у свему — на млађима свет остаје, а на Ћурковићу је да стручно вади кестење из ватре.

Ово, јасно, не мења ствар у односу на премије: оне се и даље деле по броју освојених бодова, уместо да се смањују према броју изгубљених гледалаца.