Четврто место одбојкаша неуспех а испадање из савезне лиге женске екипе прави је слом за вишеструког шампиона државе
Ако се остваре замисли с недавног састанка Управног одбора и старих играча и играчица одбојкашког клуба Партизан — тешко ће се поновити промашај који је пореметио њихова очекивања у овогодишњем првенству. Поука коју је то првенство државе у одбојци оставило Партизановим одбојкашицама и одбојкашима у завет није мала и није могла проћи незапажено кад су прављени планови за будућност њиховог клуба.
Јер, како рече његов председник Ђорђе Станишић, колико год је четврто место нереално за много солидније могућности Партизанове мушке екипе, толико је потпун крах женског тима и прелазак у нижи ранг такмичења сасвим „заслужена“ казна за вишегодишње неразумевање и лошу политику управе према женској екипи. Из тога су се изродиле тешкоће које су ту екипу водиле сталном низбрдицом и најзад је довеле до дна. Први пут од оснивања клуба, осмоструке првакиње државе, а 1968. изразите шампионке без и једног пораза у првенству и с пет тадашњих репрезентативки — Партизанове одбојкашице ће сада морати поново да крену из подножја великог врха.
Због тога се ваљда и председник клуба Станишић с нескривеном сетом присећа баш те најблиставије године одбојкашица СД „Партизан“ али, у исти мах, и довољно кобне по екипу, изгледа, баш због те своје блиставости!
Тренеров С. О. С. — без одјека
Силазак женске екипе с „престола“ је већ те славне 1968. године врло видовито предвиђао њен врло искусни тренер Марко Павловић. Али његово упозорење управи клуба да би Партизан лако могао остати без квалитетне екипе, јер није спремљена млада замена, остало је без подршке. Разумевање је тада изостало, али није, на жалост, и тренерово пророчко упозорење.
Разлаз је почео напуштањем одбојке од стране неких играчица, удајом или преласком неких у други клуб, забраном игре од стране родитеља, којима је дозлогрдило да сносе и трошкове својих кћери за одлазак на тренинге и такмичење…
На попришту битке остаје само највернија Партизанова ветеранка Милица Стојадиновић да с јуниоркама, готово још децом, брани част славне шампионске екипе. А резултат је — друго место у 1969. и 1970. години, пето 1971. и, напослетку, последње — десето 1972. и неславан крај — испадање из Савезне лиге. Чак ни покушај, кад је било очевидно да брод сасвим тоне, да се загреје стара љубав према клубу у срцима бивших шампионки Ружице Јанковић, Мире Деспотовић, Снежане Радојчић и Стане Брадаревић — није га спасио од потапања. За избављење екипе било је сувише касно, а играчице сувише дуго одсутне из игре да би жар за Партизаном био довољно топао да надомести њихову умањену ефикасност и могућности у надметању са сигурнијим противницама.
Дакако, ни бескрајно пожртвовање Милице Стојадиновић, капитена и играчице, ни неизмерно залагање преосталих јуниорки које је бодрила — нису били довољна снага да задржи екипу у највишем рангу такмичења. Мада се, кажу, с мало више опрезности могао остварити и такав подвиг, јер су девојчице пет својих сусрета изгубиле само за поен. Да је, међутим, сачуван онај шампионски тим — чак и без Милице Стојадиновић, која би се бавила само тренерским послом — могао је да буде и овогодишњи првак.
Прекор мушкој екипи
Омашка коју су одбојкаши Партизана учинили у игри с Банатом у Београду (водили с 2:0 у сетовима, а онда се опустили и изгубили сва три преостала сета (?!) и неуспеси у игри са Спартаком у Суботици и Жељезничаром из Осијека — бацила је екипу на четврто место мада ни без свог главног смечера Марковића, који служи војску, није смела ове године заузети пласман испод трећег места. Прекор се свакако не може упутити тренеру Мирославу Воргићу, ни техничком руководиоцу Драгољубу Бабићу, јер су они солидно обављали свој посао. Крив је, наиме, превид, да и одбојкаши морају тренирати најмање четири пута недељно, па екипа није баш увек била „фит“ за неке важније сусрете.
С обзиром на то искуство, предвиђа се да и Партизанови одбојкаши убудуће вежбају више пута недељно. Већ октобра месеца ће и Марковић стићи из ЈНА. С њиме и приновама из Партизанове одбојкашке школе, талентованим младићима Стојимировићем, Кулићем и Беланџићем — Партизанови одбојкаши ће бити не само најмлађа, већ и екипа која ће се борити за наслов првака. Јер, што се тиче смене генерација играча код мушкараца, сасвим је обрнут случај од онога у женској екипи. Јуниори се брижно подижу и најбољи су у Србији 1968. и 1970. године. а 1969. и у Југославији. Ове године, Мате Пилић и Ненад Голијанин су ушли у репрезентацију Југославије, а на њена врата ће ускоро закуцати и омладински репрезентативац Славко Беланџић. Овај клуб дакле непрекидно гаји своје наследнике, а — уз то — чврсто уверава свакога да неће изневерити свој досадашњи принцип: да се ни један динар не даје за долазак играча из другог клуба, па макар о како великом таленту била реч. Али се неће запоставити ни стипендирање ни брига за школовање оних који се за клуб сасвим определе.
Средства ни за то, веле, не притичу тако обилно, па се због тога воља и сналажљивост посебно цене. Преко својих игранки у диско-клубу долази новчана трансфузија — за Партизанове одбојкаше и одбојкашице. Но, пред материјалним недаћама они не полажу оружје.
Хроничка беспарица
Финансије су ретко којем спортском клубу довољно наклоњене. Нису то бар у толикој мери да би његову управу учиниле посве безбрижном за такве потребе клуба. Одбојкашки клуб Партизан у томе такође није изузетак.
Па, ипак, материјална ситуација за представнике Партизановог одбојкашког спорта је нешто тежа него што је код његових ривала. Заправо, оне су 1963. године износиле 13,5 милиона старих динара, 1969. године око 9 милиона, а 1970. свега 5,863.000 динара! Очигледно је да буџет стоји у обрнутој сразмери са растућим годинама.
Због тога су им прошлогодишње дотације СОФК-е Београда и Србије од 23 милиона за пласман у претходној години и те како, добродошле, али — кад су вратили раније дугове од 9 милиона, па свели рачуне — у класи је остала мала резерва за нарасле потребе. Биће, ваљда, да се некако преживи, кажу скромни одбојкаши, мада и дубоко уздахну кад помисле да то да за сваки свој тренинг морају власницима дворана плаћати најмање 15 хиљада старих динара.
Економат у гепеку председниковог аутомобила
Партизанови одбојкаши и одбојкашице, вероватно спадају и у најштедљивије чланове СД „Партизан“.
Немају плаћеног секретара, већ тај посао аматерски обавља неко од чланова управе клуба, а не троше паре ни за економа. Кад се набави нова опрема одмах се подели сваком играчу или играчици и она је даље њихова брига. Иако је то тако уређено, није познат случај да нека Партизанова екипа на такмичењу или припремама није била спортски уредна.
А ако треба и више од тога: резервна опрема се увек може наћи код председника клуба Ђорђа Станишића, чији аутомобил, ето, понекад послужи и као остава за опрему, клуба, па то ипак не умањује његов ауторитет код играча, јер се у њиховом клубу, како рекоше, дише „једном душом“.