КРОЗ НАШУ ЛУПУ

Помоћи нема: још један ас је отишао! Сваки је растанак тужан. Искуство нас учи да у фудбалу све пролази, стварне и трајне вредности не постоје. Били смо нејаки пред захтевима живота и нисмо могли да спречимо Ћурковићев одлазак у иностранство.

Партизан је остао сиромашнији за једног дивног спортисту и за голмана коме је тешко наћи замену. Он је на голу био мед за очи навијача! Њему се веровало, јер је убедљиво бранио. Умео је да буде велики и у поразу и у тријумфу. Диван човек! Велики голман!

Дошао је из Мостара као изузетна даровитост. Радом времена постао је суперголман Партизана и репрезентације Југославије.

Увек је био у шеснаестерцу надмоћно присутан. Желео је да спречи, па тек онда да брани. Није се никад подавао јефтиним ефектима. Није желео да се допадне, већ увек настојао да његов тим победи а он може да остане и не споменут. Свака лопта била варница за његова чула. Ништа код њега није лажан случај, већ чиста рационалност. Хитрина његових мисли била је запањујућа и за противника, јер је прозревао њихове замисли. Бранио је без патетичности и парадерства иначе тако својствених голманима. Био је велик у стилу до кога је дошао помоћу других (Бобека пре свих!) и властитим размишљањем и искуством.

Писац ових редова имао је то задовољство да сарађује са Ћурковићем и да му помогне када је тек дошао у Партизан. Природно је што се не радује његовом одласку. Али, поред оног топлог, људског момента постоји и онај други: добро Партизана, па је и због тога жал за Ћурковићем већа. Јер: с њим је све чистије и боље у екипи. Без њега биће много алармантних ситуација за наше нерве. Не заборавимо: Ћурковић је био будна стража нашег тима, играч кога је увек било најтеже савладати.

Жеље, ма и најневиније, имају ту рђаву особину да нас потчињују другима или друге нама и да стварају ону зависност која никоме не годи. Зато смо оставили наше жеље и помирили се тешка срца с тим да Ћурковић одлази управо у најбољим годинама, онда када треба највише да пружи. Али, то прелази моћи Партизана. Прописи и наша стварност су неумољиви, па је Ћуре видео у одласку једино решење, јер му нико у клубу не може јамчити за будућност.

Нека ми буде допуштено да кажем нашим пријатељима, навијачима, онима који су били спремни да својим прилозима спрече Ћурковићев одлазак, да му се срце ломи што одлази са стадиона ЈНА. Он је трајно заволео Партизан. Уз помоћ Партизана купио је стан у Београду и ту ће остати. Намера му је да се посвети спортском новинарству. У овом или неком другом листу. Свеједно. Бићемо његовим повратком опет богатији на један други начин.

Ћуре одлази, неспокојство остаје. И патња као доказ да су на овом свету то наши најсигурнији пратиоци.

И уместо захвалности и свих великих речи пред одлазак који узнемирује све мислене душе рецимо само две речи:

Адио, Ћуре!