Дуго омладинска школа бокса у Партизану није одгајила ни једног шампиона. Заправо све док за „катедру“ није стао некадашњи ас Коста Лековић. Из његовог обданишта изашло је неколико даровитих „беба“. Најталентованији међу њима је свакако Драгољуб Николић, сада већ стандардни првотимац.

Судије и селектори спречили су Драгољуба Николића да се вине и у веће висине. Још као почетник у три маха надмудрио је велику наду Црвене звезде Ђајића, по боксерском стажу далеко искуснијег такмичара. Ипак, поражени је редовно и даље бранио боје младог националног тима.

Слично је и у сениорској конкуренцији. Када смо одлучили да му укажемо поверење против шампиона Веселиновића многи су се хватили за главу. И оптуживали да желимо да уништимо талентованог младића. Међутим, када је тај исти дечкић почео да девета познатог репрезентативца деловао је као да има десет пута више мечева него што је записано у његовој такмичарској књижици (једва 30). Његова младост збунила је изгледа и судије, па је Веселиновић незаслужено проглашен победником. По нашој старој пракси на првенство Балкана отпутовао је слабији, Николић је остао код куће да размишља о спортској неправди и жали што не може да јој се супротстави убитачним ударцем.

„Шта могу. Од првих корака у рингу учили су ме да је техника важнија од снаге“, сећа се Николић. „И мој идол Белић може скоро свакога да положи на плећа, а ипак више воли да надмудри противника.“

Неуспех против најбољег није поколебао Драгољуба. Наставио је вредно да вежба. У два претходна кола пред њиме су положили оружје снажни Крижановић и ветеран Матејић.

Тешко је описати његов стил. Рефлекси и брзина су му урођени. Духовитост на рингу такође. Неким потезима, како сам каже, научио га је Белић, друге је посматрајући позајмио. Можда је оно што највише задивљује код њега особина да у акцији често ни присутни а камоли противник, не могу да предвиде шта ће учинити.

Помало је нестрпљив. Желео би већ сада да опроба снаге са најбољима у полувелтер и велтер категорији.

„Драгољуб је тек напунио 19 година, има времена за жешће окршаје“, прича његов учитељ Лековић. „Да би постигао колико вреди мора још више да се посвети спорту. Одмах да се разумемо: ме пуши, не пије, није мангупчић. Али, да би остварио жеље бокс мора да му буде још озбиљнија преокупација. Што се тиче технике стално радимо на још бољој координацији покрета, како би му акције биле још ефикасније.“

Песничење му је било највећа љубав и пре него што је крочио у дворану за тренинг.

„Дешавало се да лутајући улицама родног места Куршумлије моји другови заподену кавгу с неком другом групом вршњака. У тим чаркама најчешће сам једини пролазио неозлеђен. Брзина и одлични рефлекси помагали су ми да будем моћнији од осталих. Често сам и на телевизијским екранима гледао бокс. Маштао сам да једног дана тако и мене посматрају“, прича Николић.

Када је дошао на школовање у Београд прочитао је у новинама да Партизан прима почетнике.

„Закуцао бих и онако на врата ‘црно-белих’, јер за овај клуб навијам од малих ногу“, наставља Николић. „Првих дана 6ило је тешко. Но, тренер Лековић, најзаслужнији за све што сам постигао, умео је да ме придобије. Бринуо се за нас као родитељ. Зато сам увек настојао да га не обрукам.“

Многе жеље Драгољуба Николића су испуњене, засад је остала само још једна.

„Па, циљ ми је да постанем шампион. Годи ми то да ме људи препознају као познатог спортисту. Уосталом, мислим да се свако бави спортом да би постао велики ас“, помало црвенећи прича Драгољуб.

Податак да многи већ сада долазе на мечеве само да би њега гледали можда је најбољи наговештај да је на правом путу да његова сањарења постану јава.

Поменимо на крају још да је по традицији нашег клуба упоредо с најбољим успехом у Костином обданишту изборио и диплому квалификованог лифт-монтера.