Има нечега симболичног, нечега лепог у том окупљању, у том подсећању на стара фудбалска времена. А, Партизан сигурно далеко боље од свих наших клубова уме да се сакупља, да се подсећа на минуле асове и да те фудбалске великане веже утакмицама…

Партизан, лепше од свих и приврженије од свих, што је најважније неупоредиво чешће од наших врхунских клубова, нађе начина и времена да се Бобек, Чајковски, Милутиновић, Јовановић, Атанацковић, Михајловић, Шошкић, Дамјановић… нађу заједно, поразговарају о Партизановом данас и сутра (то чине сваког првог понедељка у месецу), да с времена на време пронађу противника и одиграју меч ветерана, меч коме је сама игра само једна од многих циљева. Попричају, евоцирају успомене, подсете се на неку стару шалу или дриблинг, а на терену се понашају управо онако како су то чинили у доба своје младости.

Ето, један такав меч игран је пре неколико дана у Новом Саду. Око 20.000 гледалаца аплаудирало је Бобеку, Шошкићу, Калоперовићу, Борозану… Са друге стране нашли су се браћа Крстић, Бошков, Малешев, Ивош, Бена… Све мајстор до мајстора! Била је то пријатна представа. Резултат је био 3:3, иако су „црно-бели“ водили чак и са 3:0, Војводина је у наставку извела једну млађу гарнитуру, па су године биле против Партизана, али не и мајсторства. Ту су наши ветерани још једном потврдили да је Партизан некада имао тим без премца у нашем фудбалу. Било је то лепо вече, занимљив двобој. Бобек, Валок и Калоперовић су осетили некадашње задовољство голгетера, београдски и новосадски ветерани отишли су и на заједничку вечеру, веселили се и до дубоко у ноћ сећали се старих времена, гласно размишљали о садашњем тренутку југословенског фудбала.

Рекосмо, међутим, да су се за тих осамдесет минута игре Партизанови ветерани у многим детаљима понашали као и пре толико година, када су били на врхунцу каријере.

Први председник Вујовић био је „технику“, некадашњи голман и технички руководилац Голубичић преузео је те ноћи функцију тренера, саставили су њих двојица тим и све је у тој игри текло на нивоу, једино су били „некоректни“ када је требало мењати играче. Мало је било оних који су желели да напусте терен; сви су хтели да остану до последњег даха. Било је и комичних сцена: када су са доктор Голубичић и Боба Михајловић (иначе најбољи пријатељи) просто посвађали, јер Михајловић није хтео да извршава „тактички план“ тренера. Шошкић је направио неколико парада у некадашњем стилу, па је после меча изјавио да ће можда и да се реактивира!? Борозан је играо бритко и оштро као некада, Јовановић је смирено командовао у шеснаестерцу, Дреновац је хтео, али није имао снаге, Калоперовић је био актер неколико дивних проигравања, Атанацковић је стизао свуд и несебично расипао снагу (а он је и сад, у шестој деценији, има изванредно много), Валок је играо слабије него обично, жалио се после меча на слабу сарадњу са Милутиновићем, а „плава чигра“ је меч схватила као прилику да покаже свој богати репертоар дриблинга, али није у томе нарочито успео. Љутили су се другови на њега због индивидуалне игре, љутили су се многи између себе због грешака, те вечери и више него када су те грешке одлучивале о бодовима, о трофејима. То је само показатељ да нису престали да воле фудбал, да је њихово срце остало у Партизану.

Учинио је свако колико је могао, неко мање неко више, било је и забаве и смеха и пожртвованих падова, било је и тражења да се изађе због преморености, и одбијања да се то учини (Милутиновић), али је све оставио у сенци стари мајстор, Стјепан Бобек! Играо је маестрално! Делио лопте као руком, проигравао, дрибловао у месту, неуморно трчао, изврсно шутирао. У једном тренутку, Киш, Богојевац и Бранислав Михајловић захтевали су да уђу у игру само да Бобек у међувремену не би изашао, да им не би пропала шанса да заиграју поред велемајстора.

Најзад, да би све имало своју логику у тим последњим тренуцима команду је преузео уморни Васовић, извршио последње замене и тако симболично (иако у том тренутку о томе нико није размишљао) повезао ту стару генерацију, и формално стопио (срцем их је везао Партизан) у једну целину. Путовали су заједно и стари и млади, играли добро и једни и други и то је била једна од оних вечери ишчупана из срца, а створена за срце и за душу велике Партизанове породице.

Било је то заиста дивно вече: наде у садашњу генерацију и вече сећања на стара времена. Једно дивно вече.