ТРАГОМ ЛЕГЕНДИ И ДОКУМЕНАТА
У 1949. години Партизан је освојио и другу титулу шампиона (али о томе и још које чему из те године писаћемо у неколико наредних бројева). Међутим главни куриозум у овој сезони представља један изванредан подвиг наше друге екипе који више никада није поновљен у нашем фудбалу, а вероватно је без преседана и у свету.
Реч је о трећем по реду Купу Маршала Тита, у коме је наша најбоља екипа испала већ у четвртфиналу, у игри с тада изванредним тимом ваздухопловаца из Земуна. „Наша крила“ су победила убедљиво (3:1) и то је био реванш за пораз (0:2) који смо им нанели две године раније у финалу, када смо освојили први Куп Југославије. Међутим, у такмичењу је остала наша резервна момчад — пошто се Партизан те године борио у Купу са два тима. Шта више успела је да догура до полуфинала и тек ту је елиминисана, после гигантске борбе, од најјачег састава вечног ривала Црвене звезде са минималних 1:2!
Овај податак има много шире значење него што то на први поглед изгледа. Он не значи само висок такмичарски пробој једне резервне екипе, већ и нешто много више: он указује на одређену политику неговања једне традиције и једног стила рада. Наиме показује да је Партизан имао од првог дана оснивања оријентацију на стварање широког избора квалитетних играча (што је тенденција свих савремених великих тимова) и да је поклањао резервном тиму већу пажњу него иједан други колектив у земљи. Отуда се и догађало да смо дуго имали фонд од 22—24 изванредна фудбалера и да нам је у другом тиму, на клупи, често седело и по неколико репрезентативаца! Такву селекцију заиста није имао ни пре ни после тога више ниједан југословенски клуб.
Што се тиче самог такмичарског хода наше резерве у Купу 1948. године, он је био више него импозантан. Да би се пробили по полуфинала наши „другопозивци“ су морали да прођу кроз ватру осам окршаја. Савладали су: Гарнизон Земун (5:0), Нови Београд (7:0), Рудара из Костолца (9:0), Трепчу (4:2), Гарнизон Пула (5:0), крагујевачки Раднички (4:1), Сарајево (1:0) и сплитског Хајдука (4:2)!
Као што видимо, на листи жртава наше друге екипе нашла су се и два прволигаша (Сарајево и Хајдук), од којих је један у то доба био припадник „велике четворке“ и стални кандидат за титулу шампиона Југославије. Било је то велико доба Беаре, Вукаса, Матошића и другова. Ипак, морали су да пригну главу пред нашим резервним играчима и да се растану од купа у четвртфиналу!
Полуфинални окршај, одржан 27. новембра на стадиону ЈНА против Црвене звезде, прогнозиран је као лака шетња Митићеве екипе која је такође припадала „великој четворици“ а уз то се сматрала и куп-специјалистом. На запрепашћење присутних гледалаца, очекивани двобој „мачке и миша“ претворио се у гигантски дуел равноправних партнера, у коме је Црвена звезда све до последњег судијиног звиждука преживљавала Танталове муке. Успела је да оконча меч минималном победом од 2:1. Подвиг наших момака је био утолико већи што је Црвена звезда у финалу била доцније победник и освајач Купа 1949.
За историју нашег клуба нека буде вечно забележено да су тај подвиг остварила следећа једанаесторица: Грчевић — Лазаревић, Рацић — Јовановић, Пожега, Ћирић — Пилко, Марјановић, Михајловић, Радуновић и Лешков. Гол за нашу екипу постигао је данашњи тренер државне репрезентације — Милован Ћирић.