ОНИ СУ БРАНИЛИ ДРЖАВНЕ БОЈЕ
Милош Милутиновић:
- Рођен: 1933. године
- Играо: 1948 — 1968.
- У клубу: Бор, Партизан, Бајерн, Расинг, ОФК Београд.
- На месту: центарфора и десне полутке.
- Репрезентативац: 34 пута.
- Занимање: фудбалски тренер.
Остаје заувек присутан у свести онога кога је бар једном видео на терену. За оне који нису имали ту срећу налази се у свим алманасима нашег фудбала под рубриком: „Асови који су обележили епоху“. Не треба ни наглашавати да се у тој рубрици поред њега могу наћи само још два-три уметника наше 50 година дуге, фудбалске историје. Чини ми се да не наносим неправду осталим великанима зелене арене ако кажем да су тог калибра били још само Моша и Хитрец (до рата) и Бобек и Шекуларац, (после рата)!
Може бити да је у односу на сваког од четворице наведених имао по неки хендикеп. Хитрец је био вероватно силовитији шутер, Моша боља чула за гол, Бобек несумњиво бољи пакер, Шекуларац маштовитији артист. Ипак, Милутиновић је синтетизовао у себи врлине све четворице у мери у којој би му позавидео сваки светски ас. Имао је још једну велику предност, која је проистекла из његове највеће несреће. Много пре зенита тешко је оболео и није успео да се докаже до краја. Да није било подмукле болести која га је напала у најбољим годинама, више је него сигурно да ба надмашио све што је пре и после њега виђено на нашим фудбалским теренима!
Звали су га „плава чигра“ јер је у вихору своје инспирације изгледао заиста као заиграна дечија чигра коју нико не може да заустави. Висок, мршав, наизглед грацилан, с беспрекорном техником и оним изузетним „шестим чулом“ за тајне и путање лопте (које су имали још само Штеф и Шеки), гурао је, носио и ролао испред себе фудбал таквом лакоћом да је деловао као пинг-понг лоптица а противници као слалом-сталци које је […] у рекордном времену. Поента је редовно био спектакуларан погодак, главом или ногом, који је најчешће постизан са блиске дистанце, без много запињања и напрезања, у страну или угао који су на срећу савладаних вратара оцењивани као — неодбрањиви! Слично Бобеку могао је да постигне гол у сарадњи са околином (било као „намештач“ или реализатор), али је најчешће умео да уради што сам самцит, без ичије помоћи.
Зато је у успомени савременика остао вечно присутан као фудбалер који може сам да добије утакмицу!
Велики је број Партизанових победа које су остварене искључиво Милошевом инспирацијом, а и државни тим захваљује неке величанствене тријумфе искључиво надахнућима „плаве чигре“. Навијачи Партизана, поготову они из Загреба, никада неће заборавити највећи „појединачни шоу“ који је Максимир после рата видео. У првенственом сусрету против тада изврсног Динама, Милутиновић је, под „невидљивом капом“ свог чудесног дриблинга, остављао као од шале и по петорицу противничких играча за собом, а гол је постизао кад је и како је хтео! Победа „црно-белих“ обележена је сутрадан у свим листовима насловом: Милутиновић — Динамо 4:2! Слично се поновило у Максимиру и у међудржавном окршају с Италијом: максимална победа (6:1) са двоструким првацима света био је подвиг разигране „плаве чигре“. Одлазак на завршне борбе шестог светског шампионата у Шведској дело је такође — Милоша Милутиновића. У одлучујућем квалификационом мечу с Румунијом у Београду, иако с чалмом на глави (због повреде) и већ озбиљно начетим плућима, играо је формал[…] Декласирао је потпуно румунску одбрану и постигао оба гола за нашу екипу! На жалост, болест га је пресекла у највећем замаху… Остао је трагична — недоречена величина! Али величина каквих је мало и у земљама веће фудбалске традиције.