Кад се живот подари спорту: Ускоро Јелена Генчић слави 25 година у дресу Партизана

Име Јелене Генчић, спада у ред оних спортиста која при помену не могу оставити човека мирним. Оно буди у нама дивљење према врсној и скромној спортискињи, која је скоро сав свој живот посветила спорту. Морамо да се дивимо њеном успеху, који је постигла на рукометном и тениском терену. Као и њеним амбицијама да постане врхунски ас у обе гране спорта.

Јелена је једини спортиста у Партизану, који се може поредити са некадашњим асом др Златком Ковачевићем, који је био репрезентативац у три гране спорта (кошарка, хокеј и одбојка).

Једанаест година чувала је гол рукометне репрезентације Југославије, а више од двадесет година представљала нашу земљу на тениским теренима широм света. Једина тенисерка Југославије, која је добијала личне позиве и која је била учесник великих турнира у Вимблдону, Ролан Гаросу, Паризу, Берлину, Хамбургу — турнира, који ће остати само сан многих тенисера широм света.

У њеној богатој спортској каријери било је, пуно тешких и веселих тренутака, Али никад, ни у најтежим часовима, није поклекла. Остала је увек „велика“ и недостижна, па чак и када је губила.

За двадесетпет година проведених у Партизану, постала је легенда, идол младих тенисера и рукометаша. Инспирација за будуће асове. Увек је била и остала беспрекорна, не само као врхунски спортиста, већ и као човек.

Спорт у генима

Од малих ногу, заједно са братом, обилазила је разна спортска игралишта. Бавила се атлетиком, играла рукомет, била чест посетилац тениских терена. Дуго времена није могла да се определи ни за једну од ових средина. Све су је подједнако привлачиле и свуда је била на свој начин срећна. Плашила се да не начини кобну грешку остављајући један од ових спортова. Ипак, коцка је пала: одрекла се „краљице спортова“, али рукомета и тениса никако није могла. Касније се та бојазан показала оправданом, јер је и у рукомету и у тенису постигла највише што се постићи може.

За разлику од тениса, који је почела да игра у Партизану и где се још и данас налази, у рукомету је, стицајем околности, била принуђена да често мења клубове. Ипак, за петнаест година, колико је бранила гол она је дала велики допринос нашем рукомету. Била је несавладива између две стативе, све до оног дана када се догодило нешто чему се најмање надала. Намерно је повређена од играчице „Слободе“ (Београд), док је лежала на земљи са лоптом у рукама. Неспортски и нехуман гест бивше клупске другарице „запечатио“ је њену даљну каријеру као голмана. Издржала је две тешке операције и још неколико година касније била је хендикепирана том повредом.

Убрзо затим 1962, године опрашта се од рукомета, не због повређеног колена, колико због разочарења у другарство, које је кренуло „неким“ другим током када је новац ушао и у овој спорт.

За све време бављења спортом, била је и остала прави аматер. Никад ни једног динара није примила и због тога је данас пресрећна. Спорт је за њу био само забава и хоби, никад извор прихода и начин зараде. Једноставно није желела да свој таленат уновчи.

Тенис побеђује

Истина, доста тешко је поднела растанак са голманским дресом. Али, ту је био тенис, који је постао насушна потреба без које данас не може да замисли живот.

О Јелени као тенисерки може се говорити само у суперлативима. Игра врло оштар и снажан тенис. Располаже изванредном покретљивошћу. Њена игра је атрактивна и врло офанзивна. Одлике су јој јак сервис и разноврсност удараца. Подједнако добро игра из волеја као и из бекенда. Снажан сервис и сталне промене у начину игре представљају праву енигму за сваког противника. Једном речју игра „мушки“ тенис.

Иначе, Генчићева је вишеструка државна првакиња. Од 1953. године па до данас освајала је увек по неко првенство Југославије. Па, чак и 1962. године, када је била оперисана, успела је да у мешовитом дублу освоји назив најбољег.

За разлику од њених противница, којима је био животни циљ да победе Јелену, да јој одузму титулу првакиње, а које су у том свом настојању по каткад и успевале (пошто су играле тз. „балонски“ тенис), она је остајала верна рекету и онда када је побеђивала и онда када је губила. Све њене ривалке, изузев Шерфезијеве, напуштале су тенис онога тренутка, када су биле приморане да сиђу са победничког постоља. Једноставно, нису биле у стању да поднесу горак укус пораза. И баш у томе лежи сва Јеленина величина, наставити и даље и ако си поражен.

Најтеже тренутке у својој спортској каријери преживљавала је 1964. године, када је на првенству Југославије у Марибору, требало да доказује себе: да демантује лекаре који су је за спорт „отписали“ због повређене ноге; када је требало да поврати изгубљену титулу.

Сјајна спортискиња — одличан ученик

Од почетка спортске каријере, па и сада када има тридесет и шест година, увек је интензивно тренирала. Спорту је много жртвовала одласке у позориште, биоскопе, разговоре „на ћошку“, летовања на мору, али је за узврат и много добила — пре свега лично задовољство, а затим и друштвену сатисфакцију.

И мада је све слободно време проводила на игралиштима, била је одличан ученик. На време је завршила факултет и одмах се запослила. Заваљујући добро испланираном времену стизала је свуда. Устајала је у четири сата, да би учила до девет, а затим хитала на тренинге.

Данас је запослена на телевизији, где обавља дужност секретара режије. На послу, као и је спортском пољу, увек даје све од себе. Тачна је и врло педантна, јер за собом жели да остави увек довршено дело. Спорт јој много помаже да издржи сва напоре, које захтева рад на телевизији — снимања на терену, по киши и сунцу, ветру и снегу.

Међутим, оно што боли, а што она дубоко крије у себи, јесте чињеница да јој до сада нико на телевизији није понудио да режира спортску емисију, да коментарише неки спортски догађај, нарочито када су у питању „њени“ спортови. Ипак, за сада њена жеља остаје само сан и маштање девојке, који ће се верујемо једног дана и остварити, када се за то буде указала прилика.

„Храм поверења“

О томе колико је Јелена омиљена у свом клубу, у Партизану уопште, не треба ни говорити. Управо, она је та која негује пријатељство, која је иницијатор друштвеног живота у клубу, организатор коктела, излета и одлазака на скијање.

Отворена и искрена, скресаће човеку у лице чим јој нешто није право. Таква је и на терену и на послу. Ужива поверење људи и зато јој се пријатељи поверавају. Радо помаже сваком ко јој се обрати, када му је најтеже. Али, зато никад до сада није то злоупотребила. Изузетно је дискретна. То је оно што људи воле и цене код ње. Њена филозофија је „једна рука другу мије“. Учинити сваком, то је оно што пружа право задовољство, без рачунице да ће ти услуга бити узвраћена.

Доста је затворена и повучена у себе. Све преживљава сама и своје проблеме најрадије сама регулише. Мада врло озбиљна, разуме и радо прихвата шалу и на свој рачун.

Велико задовољство причињава јој вожња аутомобилом.

Њена башта и кућа у којој живи са породицом пуна је животиња, где главну реч води керуша „Леди“. Интересантно је напоменути, да у место спортских значака и заставица, Јелена сакупља уметничке фотографије животиња. Често и сама ужива у снимању филмском камером.

У слободним часовима, када се окупе њени пријатељи, свира клавир или пак слушају плоче које је доносила са свих меридијана. Кућа Генчића је необично жива. Пуна је деце и Јелена нађе увек времена да се поигра са сестрићима и братанцима. А, када дође време за тренинг седне у кола и жури пут стадиона.

За неколико месеци Јелена прославља све сребрни јубилеј — двадесет и пет година верност „црно-белој“ боји и рекету. Са тридесет и шест година, она је и даље наша најбоља тенисерка. Ове године изгубила је само један меч и опет освојила титулу најбоље играчице. То је оно што је чини срећном и свака даља титула, коју освоји, биће јој још дража од оне претходне.

Четврт века у врхунском спорту је раздобље које импонује и збуњује. То је доказ да је Генчићева у спорту нашла све животне радости, смисао и праву љубав. И не само то: када престане такмичарска активност Јелена ће остати у спорту и тако ће бити до краја. Какав диван пример и каква поука!

---

Лична карта

Јелена Генчић је рођена у Београд 9. октобра 1936. године. Тенисом је почела да се бави 1948. године у Партизану. Четири године касније постала је стални члан репрезентације. Вишеструка државна првакиња.

Поред тениса, истовремено се бавила и рукометом. Велики рукомет почела је да игра 1948. године. Каријеру је започела у „БТК“ да би већ 1953. године постала репрезентативка и један од најбољих рукометних голмана, које је Југославија имала. Осам година је провела у „Црвеној звезди“ све до њен расформирања. Играла је још за „Локомотиву“ из Вировитице, као и краће време за београдски Партизан. Једанаест година носила је дрес са државним грбом и за то време одиграла 20 утакмица за репрезентацију Југославије.

Учесник је два светска првенства (у великом и малом рукомету). Дипломирала историју уметности на Филозофском факултету.

Секретар режије на телевизији.

Неудата.