КРОЗ НАШУ ЛУПУ

Није пракса да се у овој рубрици бавимо туђим бригама, изузев када таква појава или нека личност задиру и у наше интересе. Тај изнимак управо због тога и чинимо.

У последњем колу овогодишње Летње лиге шампиона састали су се Партизан и Звезда. Тиме је све речено. То је био зов за навијачке масе. И баш онда када је спортска штампа „правила“ фудбалску атмосферу, позвала ентузијасте на Топчидерско брдо Миљан Миљанић је та настојања покушао да разори једним јединим потезом: изјавио је како ће тај меч водити његови помоћници Костић и Томислав Миличевић, док ће он, месија југословенског фудбала, седети на трибинама.

Колико је то некоректно према противнику, своме колеги са суседне клупе крај аут линије, па на крају и према гледаоцима сувишно је наглашавати. То је гест малога кројача, а не великог фудбалског стратега.

Васовић је у првом тренутку импулсивно реаговао, па је изјавио да ће он на неваспитање одговорити истом мером. Срећом, у њему су надјачали ум и фудбалска крв, па је остао на терену, уз своје играче.

Ташти Миљанић, плашећи се ваљда пораза свог некомплетног тима хтео је себи унапред да обезбеди одступницу, па је са таквом изјавом изашао у јавност. Касније, слушајући паметније, увидео је своју грешку, па је то правдао тиме „да са трибине има бољи преглед“.

Разуме се, таква „аргументације“ није могла никог да задовољи, па је Миљанић у доброј мери срозао свој углед и код навијача Црвене звезде, јер човек може да тражи свемоћ над собом али не и над другима „нарочито не над онима који су изван његових компетенција.

Миљанић може да мисли да и бог ужива што га је створио, али му то не даје могућност да буде некоректан према свом спортском ривалу.

Васовић, који у животу воли само непролазне ствари брзо заборавља ефемерне епизоде својих спортских ривала. Ипак, због овог Миљановог потеза сачувао је грч на лицу, па можемо очекивати да ће њихов однос у блиској будућности бити престиж између нарогушене воде и љутитога ветра. Али, ко зна, можда је и то добро за навијачка срца, јер ће већ у следећем сусрету драж бити појачана због присуства оног невидљивог двобоја између двојице вођа старих ривала.

Тако је један Миљанов пркос у коме није било ни срца ни памети ипак донео једно добро: појачао је навијачки антагонизам.

То је наш угао. Тако бисмо хтели да једну несмотреност нашег спортског пријатеља видимо, без морозне ироније, у њеној крајњој тачки.