Желим, пре свега, да честитам редакцији „Партизановог весника“ на заиста живом, стручном и садржајном уређивању листа.

Читам га са интересовањем и пажњом, па је тако било и са недавним бројем од 8. августа ог. посебно поводом фудбалског сусрета између Партизана и Црвене звезде у Летњој лиги. Тамо је, наиме, речено (у једном чланку) да је дан њиховог сусрета — „дан за црна, свечана одела“.

Могуће. Премда смо ми обично после таквих сусрета у црно завијени.

Питам се: требали томе уопште посвећивати толику свечану пажњу? Нека о томе пишу други. Уместо тога требало би можда упитати и размотрити зашто Партизан у дуелима са тзв. „вечитим ривалом“, кад је равноправан у игри, скоро редовно губи утакмице; зашто, кад је нешто надмоћнији или чак очигледно бољи, једва успева да извуче нерешен резултат; и зашто, како је то могуће и да ли је то заиста само случај — да неки од најбољих Партизанових играча бивају на тим утакмицама онеспособљени, повређени и шта би, рецимо, све било кад би се тако нешто догодило са одговарајућим играчима Црвене звезде — каква би се од тога створила драма, национална трагедија, смак света?

Ми све то мирно трпимо. И надам се ових месеци, не без разлога, бољим играчко-стваралачким временима Партизана.

Дотле, ово су била само нека питања а има их свакако и других, друкчијих, вероватно ургентних него што један обичан стари посетилац стадиона, уз то не баш и сасвим вичан писању може да формулише.

— Ш. Ћирковић, Франца Розмана 11, Земун