„Битка живота“ Светомира Белића

од

у

Разговор пред лет у Минхен

Блед, упалих образа. Измучен као после вишегодишњег тамновања. Тако је изгледао последњих дана Светомир Белић у Спортском центру у Кошутњаку, на припремама југословенских боксера за предстојеће Олимпијске игре.

„Како и не бих када се већ три месеца налазим у заточеништву? Вежбао сам паклено, лишио се чак свих задовољстава које свакодневица пружа. А, то нико живи није веровао да могу, па можда ни ја сам. Вредело је ипак истрајати. Убеђен сам да је прва битка добијена, да су испуњени сви услови да и коначни исход мог „рата на рингу“ у Минхену буде врло радостан по мене и све оне што прижељкују мој успех“, вели Белић.

Можда је толико жељене олимпијске медаље могао да се домогне и раније. Али, куглица у рулету његове судбине знала је често да донесе окрутне губитке. Но и већ следећег тренутка да му подари такву радост као да је рођен под најсрећнијом звездом.

Несмотрен покрет на једном градилишту могао је да лиши југословенско песничење и наш клуб изузетног аса. Заувек. Корак у празно и болни пад у понор са четвртог спрата многе би стајао живота. А, Белић је већ после три месеца, са још недовољно извиданим ранама, поново закуцао на врата дворане за вежбање. Терали су га напоље. Али, њему није било ни на крај памети да послуша.

Знао је да одушеви, а одмах потом измами звиждуке и својих најватренијих присталица. Приморао је велику совјетску наду Јаблокова да се још на почетку блиставо прорицане каријере мане рукавица. Уврстили су га међу путнике за Олимпијске игре у Мексику, очекивали трофеј од њега. И тада, као да је желео да докаже како му је судбином предодређено да наизменично испија пехаре радости и горчине. Поверовао је да раскошни таленат дозвољава и понеки несташлук, да ће противницима клецати колена и када није у форми. Већ спаковане кофере морао је у задњи час да распакује. Била је то, срећом, лекција каква се само на личном искуству може научити. Само још годину дана кривуља на графикону успеха у белешкама његових тренера пела се до највиших висина и вртоглаво се спуштала до најдубљег понора. А, онда је схватио да му дарови природе измичу испред носа. С огромном озбиљношћу посветио се својој највећој љубави. Малтене и кревет је пренео у дворану за вежбање,

Мадрид 1971. године. Првенство Европе. Ни најближи пријатељи нису били баш неопозиво убеђени да ће коначно постићи колико вреди. Прве вести нису биле охрабрујуће. Међутим, што се такмичење више ближило крају његове песнице ударале су све жешће. Пробио се чак до финала. И како то у његовом животу најчешће бива није успео да доживи потпуну радост. Спотакао се на последњој степеници. После неколико бесаних ноћи морао је да погне главу пред шампионом Европе Трегубовом. Ипак, сребрна медаља била је успех. Највећи у његовој дотадашњој каријери.

„Ех, да сам био у форми као сада! Продао бих кожу далеко скупље“, јада се Белић.

Наставио је с још убитачнијим припремама.

„Познато је да Парлов од свих југословенских боксера улаже највише труда у припреме. Овога пута, међутим, Белић није готово ни за педаљ заостајао за прваком Европе“, каже тренер нашег националног тима Бруно Храстински.

Пуна три месеца живео је по најнемилосрднијим прописима неког самостана. Вежбао је три пута дневно, подигао стотине тона терета, бесомучно ударао по џаку и крушки, спаринговао… И све то по несносној врућини, када човеку није ни до забаве, а камоли до спорта.

Колико су Белићеве мишице снажне и спремне најбоље су осетили противници у екипном првенству. На последњем шампионату Југославије Кошпић га је прописно намучио. Белићу је подигнута рука минималном већином гласова судија (3:2). У недавном реваншу на бањалучком рингу тај исти Кошпић предао се после само две рунде, добивши претходно више удараца него у свим ранијим мечевима заједно. Исто је доживео и бомбардер из Пуле Герлић. Разлика је једино што се предао већ после прве рунде.

„Недостајали су само озбиљнији спаринг-партнери. Парлову, Вујину и мени супротстављао се једино мој нови клупски друг Љуба Магаш. А, то није довољно. Ипак, надам се најбољем“, прича Белић. „Нећу још дуго боксовати на међународној сцени. Олимпијске игре и првенство Европе које се идуће године одржава у Београду, биће мој опроштај од репрезентације. До дефинитивног растанка са рингом боксоваћу само за Партизан. Зато је ово моја шанса живота да и на интернационалној сцени докажем да сам мајстор.“

Конкуренција на олимпијском боксерском турниру је више него жестока. Пријављено је преко 400 такмичара! Само да бронзане медаље потребно је четири, па можда и пет победа.

„Од оних које познајем совјетски ас Трегубов и Американац Кармајкл биће ми најтежи противници. За америчког боксера тврде да је бољи и од свог ненадмашног земљака — „човека од гуме“, Валдеса. Мислим да с тим причама претерују. Јер, ако је Кармајкл бољи од Валдеса слободно већ сада могу да му доделе златну медаљу“, каже Белић. „Довољно сам спреман да савладам свакога. Али, не треба заборавити да и неко од непознатих може да помрси рачуне. Поготову од представника Африке. Потребно је зато и мало среће приликом жреба.“

Упркос великом и оправданом оптимизму Белић је помало и забринут.

„Био бих далеко спокојнији да се у мом углу налази клупски тренер Коста Лековић“, објашњава Белић. „Да се разумемо, Бруно Храстински је одличан стручњак. Али, сваки такмичар се осећа далеко сигурније када му секундира тренер с којим вежба свакодневно. Но што је ту је. Даћу све што могу да се вратим са једном од медаља. А, у овако жестокој конкуренцији и бронзани трофеј је успех.“

Ако је веровати прсту судбине у његовом досадашњем животу Светомир Белић ће свој сан сигурно да оствари. Јер, ове године је на првенству Балкана непријатно изненађен. Већ у првом колу елиминисао га је мало познати Хасан Деђирменђин. Касније је установљено да је тај у свету бокса анонимни Турчин био допингован. Али, која вајда, ништа се ту није могло исправити. Белић је доживео пораз и остао празних шака. А, као што је познато, никада још није испио две чаше пелина узастопно. Као ни нектара, уосталом.