Пред сусрет са репрезентацијом Шведске Анте Младинић је новинарима објаснио зашто није позвао играче Партизана, Ненада Бјековића и Момчила Вукотића. И најблаже речено били смо изненађени нетактичношћу савезног капитена. Селектор је посве независна личност. Његови критеријуми при одређивању кандидата за репрезентацију сигурно не могу увек да буду у сагласју са жељама и мишљењем клупских стручних штабова. И он је увек у могућности да се штитом заклони. Довољно је само да каже: тај и тај играч је репрезентативац, по форми, али не одговара мојој концепцији. И већ је у заклону.
Али, када селектор пред словотворцима, тачније пред спортском јавношћу каже да Бјековића изоставља „јер је психички лабилан, ‘сагори’ још пре изласка на терен, у свлачионици“, онда је то нешто друго. Пре свега, одсуство доброг укуса, да не кажемо и нешто оштрије.
Није тајна за стручно руководство Партизана да је Бјековић играч високе емотивности и велике одговорности. Он не подлеже треми зато што је без самопоуздања. Напротив, постоји самосвест о врлинама. Годинама је он гол-играч и у Пролетеру и у Партизану. Свестан је тога и оно што му диже тензију уочи утакмице није ништа друго до доказ да је одговорна личност; њему није свеједно како ће играти, да ли ће његов тим победити или изгубити утакмицу.
И ако Бјековић трепери пред изласком на терен, ако је на психо-тесту показао одређену лабилност, онда је селектор о томе могао да обавести стручни штаб његовог клуба (мада то не би било ништа ново за Калоперовића!), а не да са тако интимним спознајама забавља јавност. Да је Младинић мање емотивац а више дипломата сигурно је да би нашао друге неке аргументе од оних које нам је пружио.
За Вукотића је Анте Младинић рекао да „игра на потез“ и да „физички није добро припремљен, игра на интервале“. Дозвољавамо да селектор може да понесе такав утисак. Али, у савременом спорту има сигурнијих показатеља од визуелног утиска. Најлакше је извршити тестирање и добити сасвим поуздане резултате. То Младинићу, као интелектуалцу и школованом тренеру није непознато.
Што се тиче оне формулације да Вукотић „игра на потез“ у њој има доста истине. Само, не треба заборавити: какав је то „потез“, какве су идеје, решења и дриблинг Момчила Вукотића, па то онда упоредити са онима који су имали предност над Партизановим нападачем.
Вукотић је вансеријски играч. Младинић нас уверава да му је Моца „драг ка брат“, необично га ценим и присећа се колико је пута изражавао своје неслагање са Миљанићем када је овај био савезни капитен, а Младинић члан стручног штаба репрезентације, па се дискутовало о Вукотићу.
Навијачи Партизана су пуна срца поздравила одличну игру наше репрезентације у мечу са Швеђанима. Стручњаци „црно-белих“, чак по тврђењу самог Младинића, искрено сарађују и свесрдно му помажу. Партизан је увек према репрезентацији имао став који је осталим клубовима могао да буде пример, било да је у државном тиму имао седам, пет, једног или ниједног играча. Али, тешко је остати равнодушан када селектор заборави шта се може а шта не може јавно рећи.
Младинић је досадашњим успесима избио у ред селектора који у серијама постиже победе, па је можда и чак најуспешнији савезни капитен. У овом тренутку његова савест није мирна једино када су у питању играчи Партизана. Он то зна и зато настоји да увери јавност у оно у шта ни сам није баш најсигурнији. Зато његове оцене и „аргументи“ о Бјековићу и Вукотићу стоје на темељима од таме и немају снагу убедљивости.