ТРАГОМ ЛЕГЕНДИ И ДОКУМЕНАТА
Година 1950. Година документ. Штура и сива за наш фудбалски колектив. Готово без догађаја. Без и једног трофеја, без иоле значајнијег тријумфа и славља. Учмалост на интерном пратило је сивило на међународном плану. У читавој години одигране су само три интернационалне утакмице. Не памти се да је у историји ФК Партизан икада постојала мршавија међународна сезона!
Но. Упркос свему, чак и у тој сивој 1950. пласман наших момака у два највећа домаћа такмичења — купу и шампионату — није био незавидан. На првенственој табели заузели смо високо треће место, са свега два бода мање (26) од шампиона Хајдука (28), односно са истим бројем бодова као и вицешампион Црвена звезда, али слабијом гол-разликом. У купу смо испали тек у полуфиналу, после минимално пораза (0:1) у окршају с вечитим ривалом. Као што видимо, са мало среће у тој тако оскудној 1950. могли смо да се домогнемо бар једног националног трофеја.
Читаоци који су пажљиво пратили досадашње наставке ове рубрике уочиће лако да је ово прва послератна година у којој је наш први комшија Црвена звезда остварио бољи биланс не само у купу (за који је постао специјалиста) већ и у првенству. После четири године наше супрематије у шампионату, Црвена звезда нас је први пут претекла и у лигашкој трци. Била је то значајна карактеристика сезоне 1950, — први наговештај великог ривалитета који ће се развити између наша два фудбалска колектива. Ривалитета који ће се наставити током наредне две деценије и засенити све остало у нашем фудбалу. Од тог тренутка сваки првенствени или куп окршај Црвене звезде и Партизана постаје југословенски дерби, чија посета ретко пада испод 50.000 гледалаца! Исходи тих дуела су по правилу одлучујући за врх наше шампионатске и куп пирамиде, голови и акције антологијски, а фудбал демонстриран на њима постаје саставни део уџбеника југословенске фудбалске школе!
Ипак, ни 1950. није била лишена „црно-белог“ куриозума: две рекордне победе, на домаћем и и на страном тлу, остаће у клупским аналима вечно присутне као сведочанство изузетне инспирације и неслућених могућности тадашње генерације Партизанових првотимаца. Прва је забележена 29. октобра 1950, у последњем колу шампионата (првенство се играло у истој години: пролеће-јесен). Несрећна жртва је била титоградска Будућност, која је на стадиону ЈНА доживела тешку катастрофу — 0:10! Само гол мање (0:9) примила је тада најбоља алжирска екипа АССЕ Мулудија. У вероватно најбољој утакмици коју је Партизан одиграо на тлу Северне Африке.
Нека буде споменуто да је наша екипа у 1950. почела да доживљава корените промене и да стиче нову физиономију. У тим улазе двојица новајлија: Суботичанин Лајчо Јаковетић и Титограђанин Мишо Пајевић. Због тога стандардни халф Атанацковић одлази на лево крило, док се с првом екипом растаје дотле незаменљиви репрезентативац Кирил Симоновски. Партизан у 1950. најчешће наступа у овом саставу: Шоштарић — Чолић, Келаковић — Чајковски, Јовановић, Јаковетић — П. Михајловић, М. Пајевић, Валок, Бобек и Атанацковић.