Коментар утакмице у Сарајеву: Оба партнера играла слабо — Београђани галантно поклонили голове домаћину

Често се догађа у фудбалу да резултат не буде огледало односа снага и игре, већ плод неке тренутне несмотрености или пуке случајности. Као мало која утакмица то је показао недељни меч у Сарајеву. За десет хиљада присутних то је било млако надметање два индиспонирана противника; за оне који су дознали само за резултат изгледа да је Партизан декласиран на Кошеву.

Међутим, права истина лежи у томе да је домаћин ипак био нешто агресивнији и морално снажнији тим а да му је због тога срећа била наклоњена (или противник несмотрен; као голман Милић и Илија Катић).

Само три дана после игре са ОФК Београдом Васовићеви момци су приказали фудбал, који је нарушио углед овог клуба код сарајевских пријатеља Фудбала.

Како је могућно да у тако кратком временском интервалу један тим испољи толики пад форме и искаже такву безвољност?

Васовић не крије љутњу, коју осећа према играчима. Он ће знати да нађе начин како ће их приволети да свој посао обављају свесрдно и савесно. Разуме се, нико не очекује увек победе али рад, залагање и борбеност морају бити константе у игри једног професионалног клуба, Партизана посебно, јер га води човек који је на терену увек имао херојско држање, пуну одговорност и несаломив морал.

Очевици кажу да је млади голман Милић већ платио данак своме неискуству, згрешио је код првог и трећег гола. Тим грешкама придодао је свој кикс и искусни Катић, који је дозволио да му Пирић одузме лопту на пет метара од гола и мирно упути у мрежу. Тако је један пораз добио димензије убедљивости, да не кажем, фијаска. Постоји опште уверење да „црно—бели“ имају једну од најбољих навала у земљи. Живаљевић, Ђорђић, Цветковић, Вукотић, Бјековић — то су све изванредни играчи које би пожелео па има сваки прволигашки тим. Међутим, они заједно још нису она убојита снага која би требало да буде електрична столица за противничке голмане. Још увек је то хетероген квинтет. Живаљевић конфузан, Ђорђевић ћудљив, Цветковић доживљава кризу, Вукотић је ван форме и без потребне физичке кондиције. Једина светла тачка је Ненад Бјековић! Али то није довољно да би се савладао један Муфтић.

Када се све то има у виду онда је јасно зашто су нападачи „црно—белих“ на четири првенствене утакмице постигли само три гола.

Одбрана која је пре старта забрињавала, гле чуда, игра боље него навални ред. Катић је откровење на беку. Млади Тодоровић је све бољи. Антић се добро сналази у улози центархалфа, док Радаковић осцилира од блиставог до слабог „брисача“.

Међутим, питање поузданог чувара мреже остаје и даље проблем број 1. Млади и талентовани Златко Милић има све услове за напредовање али ће цена његовог неискуства бити врло висока за „црно—беле“ у овом шампионату.

Безвољна игра у Сарајеву и висок пораз од противника који је тим просечне вредности озбиљна су опомена и играчима и стручном штабу. Екипа се мора што пре стабилизовати; неопходно је да се успостави равнотежа између доприноса одбране и навалног реда да тим дејствује хомогено, да буде хитрог ума, снажне воље и велике стратегијске технике, па да остане и даље у оном уском кругу тимова који имају највеће претензије.

На Кошеву је показано оно ружно лице садашњег тима „црно-белих“. Надајмо се да је то тренутна индиспонираност, и да ће већ недељна утакмица са Вардаром показати да Васовићеви младићи заслужују да се о њима лепше мисли него што је могућност сведоцима меча Сарајево — Партизан.