КРОЗ НАШУ ЛУПУ

После утакмице Партизан—ОФК Београд (1:0) Нинослав Зец, млади нападач „плавих“ тужно је констатовао: „Хтели смо победу по сваку цену. Тога дана био је рођендан нашем беку Степановићу, па смо сви желели да му освојеним бодовима у игри с Партизаном начинимо најлепши поклон. Примљени гол је унео нервозу у нас и ми смо се надаље више обрачунавали него што смо играли…“

Даровити Зец је оштроумно оценио све оно што смо прошле среде видели под рефлекторима стадиона ЈНА.

Међутим, оно што забрињава то је чињеница да меч Партизан — ОФК Београд није нешто атипично за наше првенство, већ, на жалост, нова потврда да екипа која губи прибегава свим средствима да би спречила пораз или се евентуалном бруталношћу осветила противнику. Уосталом, како протумачити насиље које је играчки немоћни бек „плавих“ Попадић вршио над Ненадом Бјековићем кад год би га супериорни нападач „црно-белих“ надиграо. Серијом немилосрдних фаулова Попадић нас је уверио да је собом донео из Љубљане један манир који је одувек био стран фудбалерима Београда и Загреба. Тако се може играти у провинцији али не и у Београду. Јер: Попадић је дао тон грубости, па су остали играчи ОФК-а то прихватили а у другом полувремену ни играчи Партизана нису им остајали дужни. Тако се игра изродила у насиље, па је једно лепо вече фудбалски било деградирано у мери која је 20. хиљада гледалаца учинило да се осећају превареним.

Изненађује на свој начин гест репрезентативца Илије Петковића, који је у тренутку када је лопта била далеко од њега ударио лактом по устима свог успешног чувара Катића. Његов друг из репрезентације морао је да напусти игру и Петковић при томе није осетио на за трен грижу савести, кајање или било какво саучешће према спортском пријатељу, који својим лоптањем издржава себе и своју породицу, баш као и сам Петковић. Подбоченим рукама о пас са циничним осмехом посматрао је уношење носила и извођење повређеног Катића. Са спокојом који забрињава изигравао је лажног хероја.

И сад се питамо: зар су победа, премија, бодови или спортски антагонизам у стању да у младом човеку надјачају чак и оне елементарне етичке врлине човека и спортисте?

У професионалном фудбалу других земаља то је незамисливо. Ми и овде имамо своју варијанту. И кад је већ тако онда би судије морале да одиграју пресудну улогу и да сачувају од насиља праидеал фудбала: игру!

Разуме се, онда се не сме водити утакмица како је те вечери водио интернационални судија Ратко Чанак. Јер: било је очито да се није желео замерити ни једној страни, а постигао је то да су обе биле незадовољне. Уосталом, то није први пут да компромисно суђење води у незадовољство и — хаос.