ОНИ СУ БРАНИЛИ ДРЖАВНЕ БОЈЕ
Ратко Чолић:
- Рођен: 1917.
- Играо: 1940. — 1956.
- У клубу: ВСК и Партизан
- На месту: бека
- Репрезентативац: 14 пута
- Занимање: војни службеник
Поред Бобе Михајловића и Тодора Живановића, Ратко Чолић је један од изузетно даровитих ваљевских фудбалера који су се одмах по доласку у већу средину фудбалски уклопили као да су у њој поникли. То довољно говори за себе о квалитетима и могућностима овог расног бека-фајтера који је у Партизану, уз Брозовића, вероватно представљао најбоље издање класичне бековске школе и схватања.
Али за разлику од Бобе и Тоше који су у Београд дошли млади, што им је у многоме олакшавало адаптацију у новој средини, Ратко Чолић је стигао у Партизан прилично касно, као фудбалер зрелог доба, са укорењеним навикама и поимањем фудбалске игре. Јасно, било је у томе и фелера, али не таквих који би могли да га укоче на његовом путу до дреса стандардног првотимца Партизана и државног тима.
Истина међу његовим савременицима, фудбалским стручњацима, било је и таквих који су покушавали да га прикажу као средњака, који је, захваљујући само упорном раду и повољној конјунктурни, успео да прокрчи себи пут до најбоље селекције Југославије. Довољан демант таквих тврдњи представља чињеница што је Ратко обукао мајицу најдражих боја 14 пута и то у првим поратним годинама када је конкуренција за свако место у националном тиму била изузетно оштра, поготову за дрес са бројем 3 на који су рефлектирали, а остајали празних шака, чак и такви формати као што су била браћа Хорват, Лојен, Ожеговић, Колаковић, Брокета или Зековић!
Саздан од људских и фудбалских врлина, Ратко Чолић је био у првом смислу речи „поштен играч и момак“. Већи комплимент се не може замислити. Привржен сваком пором дресу који носи и бојама које брани, био је увек ван сваких групашења, котерија, смицалица и подметања. Изванредан друг, који зна само за интерес клуба, није тежио никад личном истицању, а ситна злоба, злурадост и пакост били су му сасвим непознати. На терену је био исти такав. Борац од главе до пете, до последњег даха није знао за умор, за изгубљену лопту или за милост ни према себи ни према противнику. Бескомпромисан до самоуништења и пожртвован до крајности представљао је најтеже прелазну препреку у нашој црно-белој одбрани, а заједно са Чајковским био је носилац тог стила игре — човек који је око себе сејао одушевљење!
Зар је онда чудно што га се савременици сећају као „бритке сабље“ која је личила као јаје на јаје свом великом противнику и пандану из Звездиног дреса Миљану Зековићу. Баш као и популарни „Мима“ и наш Ратко је био неустрашив: подметао је главу тамо где нико други није хтео ни ногу, само ако је требало спасти сопствени гол! Био је изразити бек класичне школе: бритак и разоран у старту, дугим одбојним ударцем, гвозден у дуел игри и тешко достижан у ваздуху. О његова прса ломили су се као о хриди сви противнички напади!
Но, упркос таквој игри, никада у каријери није озбиљније озледио ниједног супарника на бојном пољу. Исто тако није никада затајио ни у државном дресу нити и у једној пресудној игри Партизана.
Због свега реченог, лик Ратка Чолића остао је у успомени саиграча а у противника као изузетно светао, спортски и људски. На њега би требало да се угледају сви нараштаји „црно-белих“ фудбалера који долазе!
И данас, кад повремено одигра утакмицу ветерана, Ратко је опет онај стари: неуморан и непрелазан — у игри млађи и свежији од многих које још не реше његове седе власи!