Друже уредниче,

ја припадам младој генерацији навијача Партизана. Нисам од оних који би коштану срж дали за свој клуб али га волим и срцем и разумом. И поразе примам као саставни део спорта, па никад нисам гневан према оним које симпатишем.

Настојим да увек будем објективан. Међутим, смета ми кад то не налазим код оних којима то мора да буде својство. Рецимо, код савезног капитена Вујадина Бошкова. Ето, ове јесени нашу репрезентацију очекују тешке квалификационе утакмице са Шпанијом и Грчком. После дебакла наших спортиста у Минхену сва ће очи о бити упрте у наше фудбалске репрезентативце. То би требало да ублажи наше олимпијске ране.

Међутим, плашим се да се то неће остварити. Мислим да је и Бошков спреман на компромисе. У Бразилу је Џајић, када се све сабере, био наш најслабији играч, а сигуран сам да ће га Бошков опет узети у тим. Зашто? Да би се као некад Тирнанић „покрио“ пред јавношћу. Он нема смелости да позове Бјековића у тим, а свима је јасно да је он данас убедљиво најбољи нападач а као лево крило да и не говоримо.

И све дотле док будемо имали такве селекторе наши резултати ће бити овакви какви су последњих година.

Молим Вас да објавите ово моје писмо, јер желим да га одштампаног пошаљем Бошкову да чује „глас народа“.

Мислим да прави стручњак не сме да подлеже слави и имену појединаца, већ да мери само његова остварења. Да је тако Бошков радио ми не бисмо изгубили од осредњих Руса. Али, он је ишао на „тим поверења“, удварао се штампи (која је, нота бене, прозвездашка!) и чувао своје позиције. Зна да је опасно у нашем фудбалу замерити се Звезди и Миљанићу. Али, ака тако настави, његов крај је јасан. Толико. Хвала.

— Небојша Комадина, Бања Лука