Некада је наш највећи ривал — Црвена звезда — имала армију навијача која је надмашивала број присталица Партизана. Међутим, од 1960, године ситуација почиње да се мења: „црно-бели“ добијају све већи број присталица, нарочито међу младом генерацијом, тако да је данас успостављена равнотежа са старим ривалом. И не само то: Партизан има већу посету на првенственим утакмицама него Звезда (која се „вади“ на спектакл-утакмицама!) и то чак и у овим последњим годинама када „црно-белима“ није ишло најбоље а Миљанићев тим је освајао трофеје.

Партизан има изузетну публику: постојану, одану и присутну и у данима највећих искушења. То није она размажена публика, која увек тражи само суперлативе, већ истински верна и доследна у својој љубави. Међу стотинама хиљада присталица „црно-белих“ увек има оних који у својој страсти и оданости надмашују оне „обичне“ навијаче.

Један од таквих је и Жарко Кажанегра, власник угоститељске радње „Ловћен“ из Светог Стефана. То је онај страсник коме ништа није тешко када је у питању фудбалски клуб Партизан, а и све остале спортског друштва Партизан.

Жарко гледа већину првенствених утакмица „црно-белих“. Радује се сваком успеху и отпати сваки пораз. Није му тешко да целу моћ вози кола само да би сутрадан провео неколико сати са својим љубимцима и гледао њихову игру.

Мало је људи који са толико личног поноса носе своје припадништво Партизану. Жарко је чак и један зид у својој радњи обојио црно белом бојом и искитио сликама фудбалера и екипа Партизана. Може се слободно рећи да је Жарко Кажанегра у редовима фудбалера и управе „црно-балих“ примљен са дужним поштовањем и симпатијама. Сви су са њим врло блиски и радују се сваком сусрету било у ком граду да се нађу.

Генерације се мењају, рађају се нови идоли а једина константа у томе је Жарко Кажанегра.