Зашто се неким новинарима при помену Васовићевог имена слива жуч у перо?

Последњих дана наша редакција и фудбалски клуб „Партизан“ добили су већи број писама од својих присталица у коме се ови интересују зашто југословенски лист „Спорт“ у својој фудбалској рубрици нема вести о Партизану. Многи су изразили своју спремност да бојкотују тај лист уколико су „црно-бели“ намерно запостављени.

Међутим, тај мук о Партизану није дошао од редакције угледног београдског спортског листа, већ од нашег клуба. Незадовољан третманом и начином на који су поједини репортери овог листа писали о догађајима, играчима, стручњацима, па и политици Партизана, управни одбор клуба одлучио је да прекине сваку сарадњу са „Спортом“. Тако се догодило да ни једна вест из ФК Партизан није могла, односно смела да се да новинарима овог листа, па су само извештаји са утакмица били оно што је могло да задовољи бројне присталице нашег клуба.

Дакако, такви односи који су ишли на штету обе стране нису могли ићи у недоглед. Уследио је састанак између Љубомира Ловрића, главног и одговорног уредника „Спорта“ са Бобом Михаиловићем, Велибором Васовићем и Миле Косом.

То је био разговор у коме је свака реч ишла од срца — и срцу. Искрено и отворено свака страна је износила оно што мисли, с чиме је незадовољна, шта замера… Сматрамо да не треба рећи да се Ловрић осећао пријатно као Робеспијер међу јакобинцима.

Васовић је био јасан: Партизан не жели да на страницама „Спорта“ буде третиран као обични статиста, већ да има равноправан однос са Црвеном звездом. Уосталом, такав статус „црно-бели“ имају у целокупној југословенској штампи само не у „Спорту“.

Јер: Партизан може у одређеном интервалу да буде у позадини врха табеле али никада нема споредну улогу у првенству. Његов значај у југословенском фудбалу је непролазан!

Ми не желимо да се прави разлика између нас и нашег старог ривала. Чак и ако „Спорт“ мери само снагу користи не сме да пренебрегне истину да је број присталица „црно-белих“ готово једнак оном другом за који се увек веровало (или бар тако лансирало!) да је најбројнији.

Партизан је нарочито оштро реаговао на ону спектакл утакмицу Црвена звезда — репрезентација „Спорта“, која је одиграна два дана уочи одлучујуће утакмице за титулу првака (Партизан—Жељезничар) и која је „црно-белим“ смањила инкасо за 20 милиона. Уосталом, опште је уверење да је ту утакмицу требало да игра репрезентација Београда, јер престонички клуб није само Звезда већ и Партизан и ОФК Београд. Осим, без малициозности, ако поједини новинари „Спорта“ не сматрају Звезду „својим“ клубом.

У том вишечасовном разговору у коме се отворено гледало у лице и говорило оно што мисли ипак је нађено заједничко решење. Било је критичних тренутака али је разум надвладао тренутне емоције и све казује да будућа сарадња Партизан — Спорт бити за добро обе стране, а највише — разуме се — у интересу читалаца.

Остаје нам да сачекамо материјализацију овог договора на страницама листа који је толико близак љубитељима спорта. Са више добре воље него жучи за Васовића и његов рад него што је то било да сад.