ТРАГОМ ЛЕГЕНДИ И ДОКУМЕНАТА
У прошлом наставку смо рекли већ да је 1950. година била изузетно посна и штура за наше фудбалере. Партизан је у њој остао без и једног великог националног трофеја, чак се није нашао ни у финалу купа! Била је то за нас најлошија у прве четири послератне године.
Но, упркос свему, по једном догађају 1950. ће ипак остати присутна у свим анализама и историјама не само нашег клуба већ и читавог југословенског фудбала. Те године, јула месеца, у земљи фудбала Бразилу, на тлу Јужне Америке, одржано је четврто по реду, односно прво послератно фудбалско првенство света на коме је наша репрезентација забележила одличне резултате и скренула озбиљно пажњу светске јавности на Југославију као нову фудбалску велесилу која се рађа, чији успех две године раније, 1948, на Олимпијади у Лондону (сребрна медаља), није био нимало случајан.
Ова успешна кампања везана је умногоме и за наш клуб, с обзиром да је из његових редова регистрован гро играча за шампионат у Бразилу, на коме смо успели да победимо у групи и да се квалификујемо за четвртфинале, међу осам најбољих екипа света, где смо после дивовске борбе елиминисани од домаћина, тадашњег вице-шампиона света Бразила са 0:2.
У ствари наша екипа у Бразилу била је углавном комбинација београдских ривала Црвене звезде и Партизана и зато је овај значајан успех уласка у ред најбољих осам тимова света (који смо доцније поновили само још три пута: у Швајцарској 1954, Шведској 1958. и Чилеу 1962.) уписан на равне части у билансима доприноса београдских клубова нашем националном фудбалу. Из Црвене звезде у Бразилу су стандардно играли Мркушић, Станковић, Ђајић, Огњанов и Митић, а из нашег тима Чајковски, Минда Јовановић и Бобек.
Као и обично Бобек је био режисер већине наших напада и регистрован је као један од најсуптилнијих техничара и најелегантнијих фудбалера на читавом првенству. Минда Јовановић је био један од стубова одбране, готово непрелазан у простору пред шеснаестерцем, док је прави јунак био Златко Чајковски — Чик коме је латиноамеричка публика тепала од миља „Чикито“. На јуриш је освојио Маракану која је на дан утакмице Југославија — Бразил била свечано отворена и доживела прву посету у историји светског фудбала од 200.000 гледалаца!
Више и од самог пласмана бразилску публику је импресионирао ванредно висок технички ниво југословенских фудбалера, за које је читава домаћа штампа писала да су једини од европских фудбалера који су у свему налик Латиноамериканцима. Већи комплимент се од тога није могао замислити. Неколицина наших фудбалера (пре свега Чајковски, Бобек и Митић) добијали су за оно доба астрономске понуде да остану као професионалци у Бразилу, али им то није падало ни напамет. А неки су доживели да их пореде с тада славним ведетама „кариока“ Жувеналом, Зизињом, Жаиром, Бигодеом и Адемиром! На многим пољанама Бразила и на песку „Копакабане“ још дуго после тога дечаци су се у игри с поносом ословљавали именима наших најбољих играча — Митића, Чика или Бобека!