Три стасита младића — Вулић, Голац и Тодоровић — сутрашње узданице „црно-белих“

Сва тројица су Партизанова деца, целу фудбалску школу су изучили у овом клубу да би коначно у исто време и закуцали на врата првог тима. Фудбалски су се рађали годинама, прошле а нарочито ове године потпуно су се и исказали. Реч је о Слободану Тодоровићу, Ивану Голцу и Новици Вулићу, фудбалерима нове генерације Партизана, који својим талентом наговештавају једну нову еру и у богатој историји овог клуба. Разговарати са овим младићима није нимало тешко, тим пре што у сваком тренутку знају шта хоће, реално схватајући да се све може подредити фудбалу и да је то и једини пут који гарантује успех. Бити на челу једне генерације, представљајући је носи у исто време и част и велику обавезу.

Вулић

Новица Вулић је један од најмлађих фудбалера у клубу. Има само 18 година а на њега се већ озбиљно рачуна. Као Тодоровић и Голац и Вулић игра на месту бека.

„Мој први тренер и човек од кога сам највише научио је Мирко Дамјановић. Он ме је упутио у све тајне фудбалске игре тако да њему највише дугујем што данас у једном потпуно новом Партизану и ја имам шансу да будем првотимац.“

У вртлогу трагедије црно-6елог брода, негде на почетку прошле године, Вулићу истиче право играња у подмлатку и постаје резерва у првом тиму. После свега наилази операција плућа, тако да је прошла година била период која је давала мало наде на успех.

„Данас се, међутим, ситуација потпуно променила“, задовољно каже Вулић. Млад сам свакодневно тренирам и знам да ћу добити шансу што је некако много јаче него живети у неизвесности.

Вулић је одиграо 15 утакмица за омладинску репрезентацију Југославије, што најбоље гори о каквом се таленту ради. Док је играо у репрезентацији његов учитељ Анте Младинић није штедео комплименте на његов рачун.

„Вулић брзо схвата шта тренер захтева од њега. Много важније међутим од тога је да постављене задатке испуњава без проблема. Грађен је за бека за кога се само пожелети може и Партизан треба да буде срећан што га има.“

То што су његови другови из репрезентације Петровић — Пижон у Црвеној звезди и Ђорђевић у Борову већ стандардни првотимци не брине га много.

„До коначног устаљивања у тиму предстоји ми још једна етапа рада. С Владицом Ковачевићем треба ускоро да почнем да вежбам и сматрам да ће то бити једини и прави пут ка првом тиму. Колико ћу га брзо превалити, зависи“, каже Вулић.

Сви чланови Партизана, па и Вулић, сматрају да је ова година њихова. Прво место мора да се овоји и то је онај нови дух који сада прожима црно-беле“.

„Васовић је човек који импонује. Треба слушати њега и успех неће изостати“, категоричан је Вулић. „Све ово говорим на бази тога што сваки дан проводим са ‘првим човеком’, који чини ми се и изгубљеном може да врати самопоуздање. Отуда и непоколебљива жеља свију нас да ове године освојимо шампионат иако су Црвена звезда и Жељезничар врло неугодни противници.“

„Узор?“

„Пауновић и Степановић за кога слободно могу да кажем да је један од најбољих бекова које смо имали досада. Вулић је велики оптимиста, победа је једино што у фудбалу признајем.“

Ко зна колико је то добро рекао би неутрални посматрач али после разговора са њим постаје јасно зашто је све у животу, па чак и школу подредио „најлепшој споредној ствари на свету“.

Тако говоре нове наде Партизана и југословенског фудбала. Треба им веровати, поготову што су, иако још млади и фудбалски недовољно исказани, то већ зрели људи. Свесни су шта их очекује. Живе у раскораку жеља, као уосталом и сви ми спремни једино да за фудбал жртвују све.

Голац

Нешто старији од Тодоровића је Иван Голац. Иако је рођен у Копривници 1950. године фудбал је почео да игра у пионирима Партизана. Први тренери су му били светли фудбалски учитељи. Чедица Лазаревић и Бруно Белин.

И док је једног дана брижљиво вежбао сазнао је за страшну вест погинули су Лазаревић и Белин. Живот не тако ретко зна да буде и суров па је Голац под утицајем страшне трагедије престао да игра фудбал.

Фудбалска лопта, међутим, била је прва љубав Иванова и он се 1964. године сели на Бањицу, у Рад. После три године иако још нема 17 година, постаје првотимац у овом клубу. Како је прве фудбалске кораке научио у Партизану то се стара љубав буди, и он 1970. године долази поново у редове „црно-белих“. У то време Партизан је тренирао Гојко Зец. Као и Тодоровић и Голац је дебитовао против Динама. Каква коинциденција! Опет пораз 0:2, слаба игра целог тима, време када Партизану уопште није ишло.

„Доласком Васовића Партизан је постао неупоредиво убојитији, снажнији тим. Сви фудбалери играју као да су препорођени што коначно најбоље говоре и резултати“, каже Голац. „Све што у животу будем постигао кад спортиста дуговаћу Васовићу. Он ми је пружио шансу.“

До почетка новог шампионата Голац ја одиграо 13 утакмица за први тим, све међународне и пријатељске утакмице откако је у Партизану Васовић. Међутим, у прва четири кола новог шампионата није га било у тиму због неколико слабих партија које је дао у последње време.

„Слажем се да сам играо слабије и да је то главни разлог што сам тренутно резерва. Ипак, сматрам да по квалитету заслужујем да будем првотимац.“

Иван Голац ће се у једном тренутку сложити са Тодоровићем, да је најбољи фудбалер Партизана Бјековић, и сматра да Партизан ове године мора да буде први, да Југославија у Грчкој и Шпанији не би требало да има неке веће противнике који би је спречили да не путује у Минхен 1974. године.

Када се говорио о узору посебно је истакао Јусуфија који је по њему унео нешто ново у игри бекова. Баш због тога Голац пре свега тежи оригиналности, жели како на крају у шали рече да обогати фудбалску игру.

Тодоровић

Слободан Тодоровић је рођен 11. 10. 1952. године у Београду. Десет година после рођења обрео се у Партизану. Као и свим дечацима тога времена који су фудбалска игралишта волели више и од родитељског дома, била му је жеља да носи „црно-бели“ дрес, за кога је прво чуо и кога је касније толико заволео да је данима „висио“ на стадиону ЈНА.

После успешно завршене пионирске школе проводи три године у подмлатку да би прошле године потписао први професионални уговор. Успех вредан пажње али успех који је тражио много одрицања. Док бу његови вршњаци проводили време слушајући Реја Чарлса, касније Битлсе и Ролинг Стоунсе Тодоровић је слушао тренере.

„Први фудбалски учитељ био ми је Никола Марјановић, човек који је изгледа само за фудбал знао. Као фудбалера, међутим обликовао ме је Мирко Дамјановић и његово шестогодишње стрпљење у раду са мном изгледа да се исплатило. Њему највише и дугујем што данас играм поред таквих фудбалера као што су Бјековић, Вукотић, Пауновић…“, каже Тодоровић.

Тодоровић није имао ту срећу да његов деби у првом тиму Партизана буде успешан. Динамо је у Загребу био велики противник. Тренер Зец му је пружио шансу. Неуспех га није поколебао, није обесхрабрио упорног Тодоровића, који, ево, и после доласка Васовића остаје — првотимац.

„Данас је у Партизану милина играти. Васовић је човек и учитељ који ме у сваком тренутку импресионира. Способан као вођа, велики као човек, он је једини који може да поврати стару славу Партизана, славу коју је добрим делом и сам понео Европом играјући за наш клуб“, каже Тодоровић.

Бек је модерног формата, не тако ретко долази у ситуацију да упути и ударац на противнички гол. То изгледа Васовићу није могло да промакне испред очију и од почетка новог шампионата упорно форсира овог младића.

„Играм на месту бека али мислим да би више пружио као центархалф-штопер.“ Наставља Тодоровић. „То је уосталом место на коме сам и почео да играм фудбал.“

На питање кога фудбалера највише цени, односно ко му је узор одговорио је:

„Па, немам неког посебног узора — можда је то мој клупски друг Пауновић, кога необично ценим. Далеко је то од мене али волео бих да играм као Бекенбауер. То није фудбалер то је најпрецизнији фудбалски компјутер.“

Партизан ће по Тодоровићу бити први у новом шампионату, каже да је после дужег времена ред на њега иако ће највеће конкуренте имати у Црвеној звезди и Жељезничару. Бјековић је данас најбољи у Партизану, Југославија ће успети у квалификацијама за светско првенство, а он ће како рече све учинити да оправда поверење свих љубитеља црно-беле боје. Ово свакако није његов крајњи домет, па му стога треба веровати.