ГЛАСАМ ЗА ИГРАЧЕ

А сада, другари, да вам кажем једну узгредну истину, коју ви већ знате, ал’ се заваравате. У ствари, најоштрију истину вам је већ рекао један мој колега, из ваших редова, пре неки дан, кад је написао: не само да више нисте у великој четворци и нисте велики тим, него да чак нисте ни у првој шесторци Прве лиге, уопште! Страшно! Али то страшно се већ одавно зна, знао је то и Васке кад се вратио из белог света, сви су то знали, и пријатељи и противници, само никоме није било лако да призна, да каже: како један „Партизан“ није више велики тим!

„Партизановцима“, навијачима, то пада као деци кад им узмете најдражу играчку, или кад схвате да је Краљевић Марко био турски слуга, „Звездашима“ то, такође, не иде у главу. Јер, каква је то онда „Звезда“, кад јој највећи ривал игра седморазредну улогу у првенству! Оно је, за њих, било нешто: „Партизан“ — светска сила, финалист купа Европе, матадор на турнејама, страх и трепет на највећим фудбалским утврђењима света, а „Звезда“ таљига, мучи се са „цикетанима“ и једва чека да дође онај дивни дан, на Топчидерском брду, свеједно на чијем стадиону, па да заиграју „вечити ривали“. И, шта бива: Звезда добије крила, полуди, заигра као вихор и — откачи „Партизана“! Онда је одмах проглашавају „највећом екипом“, „тимом над тимовима“ итд. Победила је „Партизана“!

Ето, зато нема навијача у земљи, нема љубитеља фудбала, нема фудбалског клинца ни старца коме би било лако да призна: „Партизан“ је осредњи тим! А јесте, данас јесте. О томе се не бисмо ни спорили.

Него, друго сам хтео да вас питам, вас, играче, моје љубимце. Шта мислите: овде треба да вам прође време до двадесет и шесте, да се напримате динара колико толико, пола милиона, милион месечно, да одслужите војску, опет на „Партизановим“ „јаслама“, мислим, уз фантастичне новчане упутнице сваког првог, што је само ваша, фудбалска привилегија у овој земљи, па онда, када по годинама испуните услов, фик — у иностранство, на берзу, на трансфер и — лова до крова.

Кад би било тако. Али, није. Сигурно није. Да би се ти, пријатељу, продао оном свету, тамо, који даје доларе за ту забаву, мораш да будеш играч! А ти сад мислиш: па него шта сам, него играч! А ја те питам: како играч? Шта играш? Коме играш? Шта си постигао? у ком тиму? У каквом тиму?

Можда се ти овде, у свом „Партизану“, и не трудиш зато што једва чекаш да стругнеш, па долари, па премије, па афирмација…

Вараш се, буразеру. Да би се неко из ових крајева, фудбалских, продао тамо, оним крајевима, мора овде да заслужи оцену, да у овом филтру постане неко и нешто у копачкама. Тамо се овдашња оцена цени. Питај Ћурета, ако знаш, оног што је овај твој тим, већ као чика Ћуре вадио сезону-две и, у последњем тренутку, већ као славна југословенска звезда, овде прослављена, отишао у Француску да потпише бланко чек на суму коју сам, као човек од спорта и части, напише!

То је лепо, али то треба зарадити овде: Тај фудбалски реноме треба стећи у оној земљи, где се рађа фудбал. Европски менаџерски гарогани седе, трљају руке и чекају да се у југословенском фудбалу неко прослави. Они знају: ко овде избије у врх, вреди за европску сцену. А како ти, буразеру, мислиш да се једнога дана продаш у Европи, када овде у свом, некада великом тиму, ниси у стању да будеш шампион, чак ни други, трећи, четврти… Немој само да будеш седми! То могу други, из других тимова. Ти, из „Партизана“ не можеш да будеш борац за средину табеле! Та може да буде у мањим центрима, у Крагујевцу, Суботици, Нишу, Вараждину, Марибору. Пардон, ни у Зеници не можеш! Ни у многим другим клубовима не можеш! А у једном „Партизану“ ти себи дозвољаваш да играш за средину табеле, да одиграш, рачунаш, та два уговора, па хитно напоље, за доларе!

Питај Ћурета, Васкета, Шолета, Гицу, Јулку… Како су и када они отишли. Тек када су овде, у „Партизану“ и репрезентацији положили велике испите, могли су да оду пред европску доларску арбитражу и да позлате своје крампоне.

Лепо каже Ћуре, пре неки дан:

„Овде је прави фудбалски виноград. Кад овдашњи фудбалски виноградари кажу да је играчко грожђе зрело, тамо немаш шта да мислиш, они скидају капу пред оценом наших стручњака и наше, иначе, ригорозне фудбалске публике. Тек тада дреше кесу. Ако није тако, а кажеш да си фудбалер па и знаш да шутнеш лопту, онда можеш да добијеш добар шљакаторски посао и собицу у фабричком насељу и по један слободан дан недељно за тренинг. Тако пролазе фудбалски имигранти који немају за собом име клупског шампиона и своје лично!

Па, сада ти види, фудбалеру, из ове генерације: хоћеш ли да будеш играч великог тима, или само једна анонимна кап велике фудбалске крви југословенске школе? Од тебе зависи!