Поводом немилих испада на Стадиону ЈНА

Сасвим је извесно да неке чудне одлуке судија (а ове године гледали смо како је неуједначен критеријум делилаца правде на нашим теренима!) као и бруталност противничких играча могу оне навијаче, који најдубљим осећањима доживљују свој клуб и саму утакмицу, да доведу до екстаза гнева, до самозаборава, тренутка када безумље прелази у дело.

Тада се догађају оне непријатне сцене када се бес не манифестује само звиждуком и громким „уа“, већ када према терену почињу да лете и разни предмети: каменице, флаше, клипови кукуруза…

Прошле недеље, у мечу са Радничким, Партизан је првих 45. минута досегао свој највиши домет, од како га Васовић води, Бјековић и другови су играли динамичан фудбал, пун брзих продора, лепих комбинација, фине технике, маштовитих решења и, што је најважније, изгледало је да ћемо у наставку присуствовати катастрофи Нишлија.

Међутим, гости и сами свесни свога дебакла у наставку окрећу ћурак и почињу да демонстрирају грубост каква одавно није виђена на београдским теренима Раднички је желео да на тај начин избегне катастрофу, јер је разиграни Партизан то обећавао. И, руку на срце, гости су у томе и успели.

Но, друго је питање како би та помама бруталности снажних Нишлија изгледала да је уместо Франковића на терену био судија са финијим осећањем за оно што није дозвољено у овој игри, да је био строжи према изгредницима (из обе екипе), једноставно: да је судио онако како се то очекује од арбитра са „А“ листе. На жалост, Франковић је желео да нас још једном подсети на оно што је чинио у Марибору када је Бори Ђорђевићу сломљена нога а он је тај прекршај свирао у корист домаћина. Још тада су фудбалери „црно-белих“ постали неповерљиви према овом делиоцу правде да би у овој утакмици себе дефинитивно уверили да он или не зна да суди или га нервира црно-бела боја.

Али, препустимо Франковића судијској организацији. Нас у овом тренутку више брине однос једног дела гледалаца, који себи дозвољавају такву слободу да бацањем предмета у игралиште изразе своје негодовање, него судије и противници. Јер: Партизан је увек имао публику достојну свог имена и угледа. Овакво реаговање казује да појединци дозвољавају себи да их ниски инстинкти узму под своје, и да готово анимално реагују на превиде судија или грубости противника. Такве манифестације неких посматрача (на жалост, наших присталица) казују да они не схватају да су и то саставни делови утакмице и да све не може увек бити крајње коректно, прецизно, тачно и у глазе рукавицама. Уосталом, фудбал је игра у којој су емоције врло значајан фактор. И као што је понекад могућно да се забораве наши играчи, дозволимо да ту могућност имају и противници и судије.

Партизан жели да се огради од таквих гледалаца, да зажали што их има у својим редовима али и да предузме све што је у његовој моћи да се спрече такве и сличне појаве. Јер, неко је ударио клипом кукуруза судију Стремечког у главу. Срећом, без последица али је лако могла да се догоди да главни судија прекине утакмицу. Тада би Раднички добио меч са 3:0, а Партизан би био кажњен и новчано, а суспензијом терена био би принуђен да игра опет у Крагујевцу или Новом Саду (као пре седам година у мечу са Миланом — 5:3), када је избила туча међу играчима, а публика улетела у терен, а знамо шта би то значило.