Уместо „ражалованог“ Моце Вукотића

Сасвим је сигурно да је по даровитости и могућностима Момчило Вукотић предодређен да уђе у онај узак круг најелитнијих асова када смо присуствовали рађању једне велике лоптачке звезде Вукотић је начинио забрињавајући заокрет и уместо да уђе у „фудбалске класичаре“ прети да се претвори у сиву безличност оних што припадају фудбалском шунду.

Како и зашто — то је тешко објаснити. Истина, има нечег што смета у игри овог младића. Пре свега, већ тај детаљ да увек игра са дресом преко гаћица довољно говори о некој његовој потсвесној жељи „да се издвоји“, да буде примећен… Очигледно је да се ради о неком комплексу. Уосталом, Моца је играч тако бриљантних потеза да се по игри а не спољним знацима увек издваја.

Међутим, он у последње време (нарочито након повреде после оне његове незаборавне игре и у мечу са Звездом — 1:1) игра неку „своју игру“, тврдоглав је, себичан, осоран, лако губи нерве, мало се креће и делује као врло уображена личност. Штета! Данас је он сигурно најплеменитији таленат у југословенском фудбалу и требало би већ сутра да буде „прва виолина“ у нашој репрезентацији.

Васовић је повукао одличан потез што га је због таквог понашања и такве игре „ражаловао“, што му је одузео капитенску траку и дао је Бјековићу, најбољем играчу и, надајмо се, контролисаном и ауторитативном човеку.

Додуше, и Нена има тренутке заборава али ће сад морати да води више рачуна о своме понашању на терену, јер више није „обичан“ играч, већ — капитен тима!