Две године после доласка талентованог Александра Поповића боксерском клубу „Партизан“ приступио и његов млађи брат — Стеван, који је већ наговестио да ће поћи шампионским стазама

После две пуне године браћа из чијих песница ласерски зраци севају поново ће се борити за боје истога клуба. Стеван Поповић кренуо је стопама свог старијег брата Александра: напустио је Лозницу и приступио нашем клубу.

О Александру је већ готово све познато. Када смо после само неколико месеци по његовом доласку у „црно-белу“ фамилију на овим истим страницама писали да је рођен наследник Белића многи су ову прогнозу прихватили са смешком.

Предвиђања су се, међутим, врло брзо остварила. Александар Поповић је изборио место у националном тиму. И на првенству Европе за такмичаре до 21. године, минулог лета у Букурешту, домогао се чак бронзане медаље. Судијске неправде онемогућиле су га да сезону заврши без пораза на домаћем и међународном рингу. Његови противници кажу да су му песнице толико убојите да их недељама после огледања са Александром боли глава. А, стручњаци тврде да његово време тек долази, јер још није напунио ни 20 година. И очекују да ће се развити у аса каквог одавно нисмо имали.

Стеван Поповић такође није непознато име нашег песничења. Ипак, није успео да постигне колико вреди што је и разумљиво када се зна де није имао никакве услове за развој. То у осталом и није забрињавајуће пошто ја недавно напунио само 18 година. Кренуо је шампионским путевима и има довољно времена на располагању да стигне до самог циља.

Први учитељ био му је бивши шампион и члан нашега клуба Илија Лукић. Помогао је даровитом дечаку да постане омладински шампион Југославије у мува категорији. Због слабих услова за припремање осциловао је у форми и резултатима, да би се 1970. године изборио за омладинску „златну рукавицу“. Око Стевана Поповића већ тада су почели да се отимају многи клубови. Али, он је чврсто решио да када за то дође време приступи само Партизану.

Задивио је поново пролетос на изборној ревији за улазак у државни тим. Селектори су одлучили да се ови окршаји одрже у Алексинцу. И нико Стевану није давао ни „за две паре наде“, јер му је главни конкурент био љубимац домаћих навијача, нокаутер Стојменов.

При изласку на ринг дочекан је звиждуцима и огромним транспарентом: Бежи Попе у Лозницу, сломиће ти Цанко вилицу!“ Другоме би срце отишло у пете, али не и овом храбром момку. Неустрашиво је јурнуо на опаког противника. И гле чуда, подршка из грла навијача прешла је на страну наводног аутсајдера. Како и не би када је снажни Алексинчанин више времена провео на поду него у борби са изврсним Стеваном Поповићем.

Догађало се већ да двојица браће истовремено бране боје једног клуба, али никада још да у истом мечу боксују и за национални тим. Први пут су у томе успели Поповићи, Александар и Стеван, извадивши „визу“ за Букурешт. Стеван, као што је познато, није успео да се закити ловорикама као његов старији брат, али је оставио тако добар утисак да су селектори убеђени да није далеко дан када ће постати стандардни репрезентативац.

„Александар има убитачан ударац, а Стеван је разноврснији и борбенији“, каже тренер југословенске боксерске репрезентације Бруно Храстински. „Убеђен сам да ће постати достојан наследник Звонка Вујина.“

Два тића Поповића имају огромну подршку својих родитеља у настојањима да стигну до највиших висина. Испочетка су им бранили да се баве песничењем. Али, чим су схватили њихову огромну љубав према боксерским рукавицама, као и да су њихови синови просто рођени да буду велемајстори ринга, почели су свим срцем да помажу да истрају на тешком путу ка Олимпу. Отац Мика сваке недеље када има мечева превали по стотине километара да би бодрио сина и остале боксере Партизана. Мајка Љубинка још увек се не усуђује да посматра борбе своје деце, али се зато живо интересује за резултате Александра, Стевана и њихових клупских другова. И никако не може да се скраси док не сазна да је све у најбољем реду.

Још увек је, на жалост, неизвесно да ли ће и Стеван у следећем првенству моћи да брани боје нашег клуба у борбама за бодове. Упркос томе што смо његовом матичном клубу ФАК из Лознице нудили огромну помоћ, уступање неколицине наших перспективних такмичара и бесплатно гостовање, нисмо наишли на разумевање. Иако не може да пружи Стевану ни основне услове за развој ФАК не жели да га пусти у Партизан, који ће му омогућити да оправда избор у ужи круг кандидата на предстојеће првенство Европе.

„Чврсто сам одлучио: или ћу боксовати за Партизан или заувек остављам бокс“, рекао је Стеван Поповић после потписивања приступнице за наш клуб. „Уколико ми ФАК не изда исписницу после два месеца моћи ћу да браним боје „црно-белих“ на пријатељским мечевима, а кроз две године и на првенственим. Чекао бих и дуже само да дођем у тако славан колектив као што је Партизан, за који навијам од малих ногу.“

Ни Управи нашег клуба није стало да по сваку цену Стеван одмах стекне право наступања и у првенственим сусретима. Најважније нам је да једном изразито даровитом момку омогућимо одговарајуће услове да не напусти ринг, као што се то догађало многим ранијим талентима пре него што постане велики ас.