ТРАГОМ ЛЕГЕНДИ И ДОКУМЕНАТА

Као што смо видели из претходних наставака, у првој петољетки постојања и рада нашег фудбалског клуба (1945—1950.), у фази кад су нашим фудбалом доминирали чланови „велике четворице“, први међу једнакима био је ФК Партизан — тим са највише успеха у том раздобљу који је освојио две титуле националног шампиона (1946-7 и 1948-9) и једанпут Куп Југославије (1947.).

Природно, из тог времена остале су нам у незаборавној успомени многе драматичне игре на домаћим теренима, изванредне егзибиције на заграничним турнејама, плејада сјајних фудбалера „црно-белог“ дреса, од којих је већина била „претплаћена“ на државни тим. Ипак, врхунац фудбалске игре — гол — био је главна специјалност те Партизанове генерације, а са ње се пренела као традиција и на све наредне. Карактеристика Партизанове игре су од тада па до данас били и остали ванредно спектакуларни голови које ни године ни деценије нису могле да избришу из сећања. Сада, после више од четврт века, занимљиво би било сетити се најлепшег гола који су наши нападачи маркирали у том првом петогодишњем раздобљу. Јасно, таквих голова је било више. По оној познатој „колико аутора, толико укуса“ — могло би их се навести сијасет. У калеидоскопу овог хроничара почасно место, ипак, заузима онај који је постигнут 9. априла 1946, године, на интернационалној утакмици Партизан — Парашут (4:1), која је одиграна на Стадиону ЈНА у Београду.

„Парашут“, тим словачке армије, окупљао је у то доба у својим редовима скоро половину играча изванредно јаке репрезентације ЧССР, која је важила као једна од најснажнијих у Европи. Већ сам тај факт био је довољан да гледалиште испуни стрепњом. „Хоће ли Партизан бити довољно умешан и јак да се супротстави таквој сили?“ — лебдело је на уснама навијача.

Али, дилема је трајала врло кратко. Већ после првог судијиног звиждука наши момци су наметнули свој стил и тон и гости су, упркос свим настојањима, убрзо личили на чету збуњених ђака, који су „срицали“ лекцију за учитељем. У том ведром априлском дану гледаоци су уживали у једном од најведријих Партизанових издања. Плод такве игре било је брзо вођство од 3:1. Ипак, гости су још увек веровали у повољан обрт и улагали крајње напоре да поправе скор. Али само до четвртог поготка, који је дефинитивно скршио њихове наде. Био је то гол какав вероватно нису никада видели…

…Негде, на средини терена, лопте се докопао наш халф Симоновски. Понео је корак два, а онда прецизним пасом упутио пред противнички шеснаестерац, где је на врху ципеле дочекао „маестро“ Бобек и формално је залепио за обућу. Онда се хитро окренуо и оставивши у елегантном слалому три противничка играча, избио је на пенал. Када су сви очекивали шут и гол, наша „десетка“ се одлучила на егзибицију. Окружен двојицом противничких бекова, почео је да „рола“ лопту која је нестајала као зачарана час испод ђона леве час десне његове ципеле. Букет противника, који у га већ окружили, измахивао је узалуд ногама. Уместо лопту, погађали су један другог! Сцена је била гротескна. Лопта је остајала стално у ногама мађионичара Бобека, а на „Талону“, око њега, ваљало се неколико чешких играча, који су се формално међусобно „посвађали“!

И када су већ сви мислили да је ово сувишни ларпурлартизам, који је циљ себи а не реализацији, велики мајстор је неочекивано избацио штиклом лопту ка десној противничкој стативи. У високом луку долетела је на 3—4 испред гола. Била је у висини рамена противничког бека, који се ту затекао. И када ја хтео да интервенише и отклони опасност, из позадине — као из земље — изникао је Боба Михајловић, који је у високом скоку, формално као скакач на препони, испруженим шпицом десне ноге погодио лопту из волеја и сместио је у „90 степени“!

„Овакав чудесан гол, у коме је била заступљена минуциозна комбинаторика, дриблерски артизам, акробатски скок и мајсторски волеј-ударац нисам заиста никада видео. А толико сам света прошао са лоптом“, рекао нам је после утакмице нападач гостију Јано Потхрацки, који је до рата играо у нашој најславнијој клупској екипи БСК-у и додао „Ипак, више од поготка импресионирао ме је онај плавокоси момак (Бобек). Какав чудесан фудбалер?! Тако нешто нисам видео ни пре ни после рата!“