Путујући до Новог Сада, гарнизона у којем Боривоје Ђорђевић, познати фудбалер Партизана и државне репрезентације служи војни рок, готово сам закључио у себи да ће бити добро ако приликом разговора са старешинама фудбалера Ђорђевића будем успео да „задобијем“ оно уобичајено питање: да ли је Партизанов халф бар упола вредан у војничкој униформи, као што је то био на игралишту? Јер, руку на срце, познате звезде југословенског фудбала, бар неколицина њих, били су „климави“ војници.

То је, ваљда, био једини разлог што сам с капетаном Луком Додигом, командантом јединице Боривоја Ђорђевића, започео сувише неодређен разговор. Разговарали о фудбалској репрезентацији Југославије, о клубовима, судијама, навијачима… О свему, сем о војнику због којег сам дошао. Није, међутим, такав разговор дуго трајао. Ненаметљиво га прекину капетан Лука с једним питањем и констатацијом:

ДОДИГ: Веровао сам да ће вас више интересовати какав је Боривоје као војник, као возач, друг…

П. ВЕСНИК: Имате право, друже капетане. Него, мислио сам врхунски фудбалери нису бог зна какви војници, па сам се прибојавао и за Бору, плашио сам се онога што сам већ ранијих година на примерима других фудбалера доживео.

ДОДИГ: Ваша страховања у случају Боривоја Ђорђевића су неоснована. Он је одличан војник, одличан возач. Због тога сам га лично награђивао одсуством, ванредним изласцима, похваљивао… Моје потчињене старешине такође. Једном речју, примеран је.

П. ВЕСНИК: У чему се, онда, огледају заслуге војника Боривоја Ђорђевића? Већ одавно знамо како је стекао епитет фудбалског, али не и епитет војничког делије?

ДОДИГ: У свакодневном извршавању свих задатака. Овде, у нашој јединици, Бора Ђорђевић не уме да каже нећу. Осим тога, он је возач који каткад дневно преваљује и по 600 километара с одвише тешким возилима и по тешком терену. Врло је савестан и одговоран. Вози људе, оружје, опрему… Ако би се с терена и у пола ноћи вратио у касарну ни помислио не би да оде на спавање пре него што не опере своје возило. На војним вежбама — по киши, блату, ветру није му било тешко да легне испод свог или туђег возила, да загази воду, да помогне другу. Ето таквог, примерног и дисциплинованог војника Боривоја Ђорђевића ми познајемо.

П. ВЕСНИК: Забога, ваљда га познајете и као фудбалера?

ДОДИГ: Свакако. Само играјући фудбал он не може стећи некакве позитивне поене, Али, кад већ питате рећи ћу Вам да је и на том његовом фудбалском „колосеку“ бриљантан. Не потцењује своје другаре. Ни, трактористу, ни оног што је први пут видео воз када је пошао у војску. Не смета му то што његови саиграчи не знају да играју. Ето, неки дан наша је јединица играла утакмицу за првенство гарнизона. Бора Ђорђевић је био изостављен из тима због прехладе коју је „зарадио“ на војној вежби. Мислили да га мало поштедимо, а и противник је по нашој оцени био слабији.

П. ВЕСНИК: ???

ДОДИГ: Не питајте. Наши противници су у првом полувремену повели с 4:0, били смо на ивици катастрофе.

П. ВЕСНИК: Ваљда сте умањили пораз.

ДОДИГ: Да у другом полувремену није ушао у игру онај прехлађени Бора Ђорђевић пораз би био неминован. Овако, утакмица се завршила 5:4 у нашу корист. Возач је наш правио „слаломе“ све док нисмо осигурали победу. Кренуо би од свог казненог простора и ушао са лоптом у противнички гол.

П. ВЕСНИК: За кога навијате, друже капетане?

ДОДИГ: А за кога би него за Хајдука. Одавно, од како знам за себе.

Партизан

ЂОРЂЕВИЋ: Партизан сада игра врло добро. И Цветковић је нашао себе. Против Челика играо је бриљантно. Сасвим је заслужио ону деветку коју су му дали новинари. Дакле, Партизан се консолидовао, сада све линије функционишу како ваља. Надам се да ћу и ја својим повратком помоћи да „црно-бели“ постану поново оно што су некада били шампионски тим, од којег су се прибојавали сви наши и многи инострани тимови.

П. ВЕСНИК: Боро, ти као да хоћеш рећи да Партизан и ове године још увек има шансе за првака државе?

ЂОРЂЕВИЋ: Него шта. И Динамо и неки други клубови током минулих првенстава имали су и по 6 до 7 бодова више у јесењем делу првенства, а ипак нису били прваци државе. Уосталом, Партизан има бољи распоред утакмица у наставку првенства.

П. ВЕСНИК: Шта се у овом тренутку може прецизније рећи о твом повратку фудбалу? Када ћеш се растати с војничком и обући Партизанову униформу?

ЂОРЂЕВИЋ: Е, то си могао да питаш капетана Луку Додига. Можда би ти то „шапнуо“ и онај заставник Мато Вуковић.

П. ВЕСНИК: Ипак?

ЂОРЂЕВИЋ: Све ми се чини да би могао, ако све буде ишло по плану и како ваља, да заиграм још на првој утакмици у наставку првенства државе.

П. ВЕСНИК: Шта мислиш о млађем брату Бошку?

ЂОРЂЕВИЋ: Добро је почео, а сада, после женидбе, нешто га не видим ни на клупи за резервне играче. Море, извући ћу му уши. Мора да слуша, да тренира…

П. ВЕСНИК: Нек стручњаци тврде да је твој брат Бошко веома талентован? Може ли се догодити да ти млађи брат конкурише, да једног дана ти будеш његова резерва?

ЂОРЂЕВИЋ: Може, зашто да не. Нарочито сада, док се будем уклапао у тим. И, веруј, не би се љутио. Он је врло талентован. Сигуран сам да ће ускоро доћи његових фудбалских „пет минута“.

Васовић

Када сам споменуо име Велибора Васовића, Бора Ђорђевић готово устаде и рече:

ЂОРЂЕВИЋ: Само немој да ме питаш јесам ли се свађао с „Васкетом“ и због чега.

П. ВЕСНИК: Не, то те нећу питати. Али зар и ово што си рекао не говори о томе да зли језици свашта причају?

ЂОРЂЕВИЋ: Не само да причају него и пишу. А, веруј, никада се с Васовићем нисам свађао. Никада, зато није било ни разлога. Истина, било је неких Васовићевих изјава које, искрено речено, ни мени нису годиле. Али, он има право на своје мишљење, то је његова ствар.

П. ВЕСНИК: Ипак, разговарали сте, о фудбалу, о твом положају у Партизану?

ЂОРЂЕВИЋ: Да. Два пута смо разговарали. Први пут, поводом мог одласка у иностранство (уз добро обештећење Партизану), а други пут о могућности мог доживотног останка у Партизану. Ја сам и сада за ово друго решење, желим доживотни уговор с Партизаном.

— Услове које ћу поставити Партизану за овакав уговор, или које би поставио уколико дође до таквог разговора, биће сасвим прихватљиви за мој клуб. Не могу било где да одем, није све у новцу. Нудили су ми, а и још увек ми нуде да одем негде другде. Али, само лоше васпитано дете може да оде од својих родитеља. Можда ми је и ова моја војска помогла да штошта схватим, да научим…

П. ВЕСНИК: Значи, свађе с Васовићем није ни било?

ЂОРЂЕВИЋ: Тако је. Слушај, ја сам се до сада с Васовићем поздрављао као играч с играчем — јер смо некада играли заједно. Сада, када се вратим у клуб, поздрављаћу се с њим као са шефом стручног штаба. Ту бар нема ничег нејасног.

Репрезентација

Савезни капитен Вујадин Бошков дао је и званичну изјаву да озбиљно рачуна на Партизановог халфа у предстојећим квалификационим сусретима за светско првенство. Ево шта о тој изјави каже Боривоје Ђорђевић:

ЂОРЂЕВИЋ: Веома сам задовољан изјавом савезног капитена. Она ме је охрабрила, чак натерала да већ сада озбиљно вежбам, тренирам. Мислим да се неће преварити савезни капитен ако ме и стварно позове у репрезентацију. Јер сада сам залечио све раније повреде. Сада сам потпуно здрав. Овде, у војсци, очеличио сам се.

На крају нашег разговора, војника и познатог репрезентативца упитали смо:

П. ВЕСНИК: Шта поручујеш Партизановим навијачима?

ЂОРЂЕВИЋ: Најпре то да и даље бодре „црно-беле“ свим својим срцем и да верују, као што то и ја верујем, да ће још ове године Партизан постати шампион државе.