ОНИ СУ БРАНИЛИ ДРЖАВНЕ БОЈЕ
Бруно Белин:
- Рођен: 1929. године.
- Играо: 1945. до 1960.
- На месту: бека
- У клубу: Металац (Загреб), Партизан
- Репрезентативац: 25 пута
- Занимање: војни службеник
И данас, међу навијачима овог нараштаја, кад год се помену велики играчи прошлости који су носили „црно-бели“ дрес до 1960. године, аутоматски се мисли на четири великана: Бобека, Чајковског, Милутиновића и Зебеца. Заборавља се да је баш том самом шпицу припадао још један — покојни Бруно Белин, који никада неће ишчилети из сећања оних који су га бар једном видели на зеленом пољу.
Мерен аршином фудбалске технике, Бруно је, после Бобека и Милоша, можда био и највећи играч који је наш табор до данас имао. Апсолутни мајстор, с лоптом у ногама могао је да уради баш све. За њега није постојала ниједна тајна.
Још импресивнија од његовог фудбалског знања и вештине била је елеганција којом је баратао лоптом. Такву мекоћу и хармонију потеза, сем Бобека, нико није имао. Не зна се који је елемент фудбалске игре у његовој интерпретацији био лепши, повезанији и суптилнији. У сећању ће вечито остати његово штоповање, које је формално било „лепљење“ лопте на капну ципеле, која је у додиру била послушна као „јо-јо играчка“!
И у свим осталим елементима игре Бруно је био супериоран уметник. Његов пас, без обзира на коју је даљину упућиван, био је дозиран редовно у милиметар. Његов центаршут пола гола, а његов ударац у гол силовит и незадржив. Без обзира је ли био извођен из трка или из места, са земље, дроп-киком или волејом. Зар је онда чудно што је наша пионирска фудбалска школа „Белин–Лазаревић“ почаствована баш његовим именом?!
Али не треба заборавити ни његов изванредан атлетизам, коме није недостајао баш ниједан потребан квалитет. Изванредно брз (можда један од најбржих у својој епохи), робустан и снажан, са сјајним одразом, био је у игри главом ненадмашан. Ипак, његова једина слабост као одбрамбеног играча (бек) крила се баш у домену коришћења снаге. Никада је није злоупотребљавао, па се дешавало да га гурне и мање стабилан и чврст фудбалер што је могло да угрози гол!
Али из те слабости извирала је аутоматски и једна велика врлина, по којој ће покојни Белин бити вечно памћен. Никада тако чист и фер спортиста, а такве корпуленције и силине, још није виђен на нашим теренима. Заједно са Рајком Митићем и Ивицом Хорватом био је један од три највећа џентлмена које је наш фудбал имао и по томе је био и остао легенда.
Коначно, Бруно је био изузетан и по свом играчком дијапазону и неисцрпним могућностима. С подједнаким успехом играо је на местима бека, халфа, центархалфа, полутке и крила. Речју после Бранка Зебеца био је и највећи ол-раунд фудбалер у досадашњој историји ФК Партизан!
Можда ће некога зачудити како то да играч таквих квалитета прослави само „сребрни јубилеј“ у националном дресу? Одговор је врло једноставан: Белин је доцкан сазрео као играч. Када је дошао у наш клуб имао је већ прилично година. Дотле је играо за нелигашку, нижеразредну екипу загребачког Металца, из које је први пут позван у државну Б селекцију! Већи доказ талента не може се ни замислити.
Трагична смрт, у аутомобилској несрећи, у којој су пре једне деценије изгубили животе још и Борис Шканата, Владица Јосиповић и Чедица Лазаревић, с потенцирала је ореол спортског и људског великана који је Бруна Белина и за живота красио!