У спортској рубрици „Политике“ од 24. 11. 1972. објављен је напис В. Илића „Отац и син“.
У том чланку В. Илић критикује „Џентлменски споразум“ између београдских клубова који „не дозвољава чистим аматерима, деци, да иду гдје желе“.
Пошто се ту говори о Јовану Крстићу, члану ПК Партизана, који, наводио, жели прећи у Црвену звезду сматрамо да и ми треба на ту тему нешто да кажемо, јер случај није типичан и приказан је једнострано.
- „Џентлменски споразум“ је већ давно прерастао у Уговор о сарадњи београдских друштава, који је протоколиран код СОФК града Београда. Према томе то је акт са снагом обавезе у коме је за прекршај предвиђена и санкција.
Два, три дана пре објаве тог чланка на тужбу Црвене звезде заседала је у градској СОФК арбитража ради преласка кошаркашког омладинског репрезентативца Тодорића у Партизан. Звезда је тврдила да је она прва водила разговоре с Тодорићем, а сам Тодорић тврди да је Звезда хтела да он пређе у чачански Борац у замену за Живковића! Итд., итд.
Тачно у то време догађа се један много интересантнији случај. Пливачи браћа Милош, после службеног премештаја њиховог оца у Београд, већ два месеца тренирају са тренером и пливачима Партизана. Међутим када је требало да буду регистровани за Партизан ступа на сцену њихов отац. Он од Партизана захтева такве финансијске услове, које Партизан не може и на жели испунити, јер се они косе са аматерским прописима и спортским моралом. Међутим отац Милош наилази на „разумевање“ код Звезде и зато ће синови морати да потпишу за клуб који им отац „изабере“: - За причу о „стварно чистом аматеризму“ сви добро знамо. Њу је одавно измислила буржоазија како би спорт резервисала само за своје синове и спречила да се евентуално не би помешали са широком масом омладинаца којима очеви нису у могућности да купују реквизите или да сами плаћају тренере, базене и томе сл. Према томе „чисти аматери“ постоје једино у капиталистичким земљама, као привилегија богатих, јер они својим синовима омогућавају да се несметано баве чистим аматерским спортом, а они су њихови финансијери — мецене.
Из чланка В. Илића се види да је Крстић за четири године чланства у Партизану имао много успеха. Освојио је првенство Србије, па онда Југославије и још четрдесетак разних медаља. То се могло постићи само са редовним тренингом, а за редован тренинг потребни су тренер и, надасве, базен. Ако је нормално што клубови морају плаћати тренера, ненормално је да морају плаћати енормне суме за коришћење базена. Према томе ставка реквизити (гаћице) код пливача је заиста минимална, а велика је најамнина за базен и плата тренера, што иде на терет клуба.
Тиме не желимо негирати аматеризам Јована Крстића и свесрдно залагање његових родитеља као спортских радника. Но врхунски клубови имају, на жалост, веома ограничена средства па се не могу и не смију разбацивати са њима; - На својој седници од 20. 1. 1972. УО ЈСД Партизана констатовао је да је „Уговор о сарадњи“ одиграо веома позитивну улогу. Међутим, у садашњем тренутку неке његове одредбе су преживеле, па према томе морају договорно мењати. У тој дискусији новинар В. Илић, као функционер Црвене звезде, имаће прилике да пружи свој допринос за усавршавање тог уговора. Међутим до промене Уговора на снази остаје садашњи и мора се поштовати, јер би у супротном дошло до непотребних неспоразума.
И на крају, наша једина жеља је да се овакви и слични проблеми третирају објективно и да се једном схвати да преступнике не треба тражити само у Партизану, већ и и другима.