Морам да почнем од августа месеца ове године, од дана када је стручни штаб састављао план јесењег дела првенства. Већ на самом старту, а на основу распореда такмичења, сматрали смо да је реална претпоставка освојити између двадесет и један и двадесет и два бода. Та претпоставка, се и остварила, па смо до сада освојили двадесет и један бод и на тај начин испунили предвиђени план.

И поред тога може се рећи да нисмо у потпуности задовољни. Могли смо да освојимо два до три бода више да нисмо на невероватан начин изгубили један бод против Вележа у Београду, у Бања Луци и у Бору, где нас је судија оштетио за два једанаестерца, а затим је „измислио“ пенал за домаћи тим.

Да нам је пошло за ногом да освојимо ова три изгубљена бода, сигурно је да би данас били најозбиљнији кандидати за првака државе. Овако, првенство ће се, за нас, играти до краја и биће крајње неизвесно.

Иначе, почетак јесењег дела првенства био је за нас врло тежак. Један од главних узрока је свакако такмичење у летњој лиги, где смо имали тако лош распоред, да смо четири пута гостовали а само два пута били домаћини. Већ на старту доживели смо пораз што је условило да екипа изгуби самопоуздање.

У то време стручни штаб је трагао за тимом, правећи честе измене у настојању да нађе најбоље решење у тренутној ситуацији. Гостовања и порази који су уследили, довели су до тога да су играчи имали све мање вере у себе и своје способности.

Ситуација се нешто изменила набоље на почетку првенства, али то још није било оно што смо ми очекивали и тражили од наших фудбалера.

Мислим да би се ово јесење првенство могло поделити у два дела. Први део првенства би обухватио све утакмице од почетка па до дерби утакмице са Црвеном звездом. Протекао је у једном грчевитом настојању да се тим консолидује, а што се морало одразити на постигнуте резултате. Као домаћини смо углавном добијали утакмице, а на страни у гро случајева губили. Чини ми се да је преломни моменат био пораз против „црвено-белих“. После тог дебакла, када су нас сви већ били „отписали“, смогли смо снаге сви заједно, да се подигнемо тако високо да данас представљамо најозбиљнијег кандидата за назив најбољег. Изгледа да је тај пораз за нас више значио него победа. Било је то „звоно на узбуну“. Тада смо јасно уочили све слабости које доводе до пораза и одмах смо почели да то исправљамо.

Новина је била устаљење појединих играчких места. Тако смо Козића усталили на месту центархалфа, Катић је поново постао центарфор, а Цветковића смо вратили у средњи ред. Основна замисао је била — ударни ред мора добити на покретљивости. На тај начин смо Цветковића у многоме активирали. У Нишком Радничком је играо центарфора — гол играча, коме није био задатак да много „ради“, јер је то била дужност других играча, а његова је дужност била да тај труд „крунише“ поготком. Међутим, он тако не може да игра у Партизану. То је схватио и на опште задовољство показао добру вољу да промени свој начин играња. Криза која је уследила, у том тренутку била је и нормална и ми смо то и очекивали. Ипак, добио је много у покретљивости. То је играч који поседује одличан преглед игре и „њух“ за гол, па је зато постао и један од главних носилаца игре Партизана.

Други део првенства донео нам је низ успеха. Нисмо изгубили ниједну утакмицу. Три утакмице смо решили у своју корист, а четири играли нерешено. Треба нагласити да смо победили Сарајево у Сарајеву у такмичењу Купа лигаша; тако да овај део првенства можемо сматрати успешним — више по игри, него по резултатима.

У овом делу првенства Партизан је играо врло модеран фудбал — брзо, духовито са пуно шанси за гол. Истина, реализација није била најуспешнија и свесни смо да на томе морамо још доста радити.

Првенство се наставља 4. марта 1973. године. У првих шест кола пет играмо као домаћини, док за то време Црвена звезда четири пута игра на страни. Очекујемо да ће у том периоду Звезда изгубити у предности — да ће се залиха бодова „истопити“ и да ћемо стварно постати озбиљни кандидати за освајање победничког трона.