Пред њима је будућност: Томић (22) је ове јесени скренуо на себе пажњу стручњака и навијача. — Будући инжењер засад само гради Партизанове победе

Поред голмана Иванчевића навијачи „црно-белих“ добили су још једног играча охрабрујућих способности. То је нови центархалф Партизана Томић. И зато што је та самовољна играчка сила сва окренута интересима тима сигурно је да ће убрзо освојити навијачка срца. Уосталом, гледаоци се никад не могу преварити. Неким непогрешивим инстинктом осећају ко је на терену величанствено одан тиму, ко се бори до краја, зна и даје све што може. А Томић је управо такав тип играча. И зато ће, ако овако настави, постати нови љубимац.

Партизаново чедо

Томића сам упознао тек ових дана. Пришао је врло смерно, поздравио се са лаким наклоном главе и сео. Посматрам га и не могу да се отмем утиску да ми на неког личи. Има импозантну појаву, висок, складно грађен подсећа на најлепшег манекена. Његова златно плава коса и засвођено чело када се погледају из профила човек мора да закључи да нови првотимац Партизана неодољиво личи на Боби Мура, прослављеног енглеског репрезентативца.

Има неке природне отмености у његовом држању, лежерности у говору и начину на који излаже оно што мисли. Пријатан је саговорник, уздржан, ненаметљив. Нека неодољива скромност избија из њега и отуд уверење да га никаква уображеност неће одвести на криви колосек и зауставити почето напредовање.

Интересује нас како се осећа као првотимац и да ли је задовољан оним што пружа.

ТОМИЋ: Ја сам од своје тринаесте године у Партизану. Играо сам фудбал у школи и тамо ме је запазио професор физичке културе Белошевић, иначе познати кошаркашки судија. Одмах ми је рекао да одем у Црвену звезду и да се јавим Миљану Миљанићу: То је било 1966. године, баш у време пре него што ће Миљанић постати тренер првог тима. Наравно, то ми није било близу памети, јер сам од кад знам за себе навијач Партизана. Уосталом, сви у мојој породици навијају за клубове „црно-белих“ и зато сам отишао на стадион ЈНА. Прихватили су ме одмах и тако сам почео да учим фудбалску азбуку. Прво сам играо бека, а када сам добио ову висину пребачен сам на место центархалфа.

П. ВЕСНИК: Ви сте прошли Партизанову фудбалску школу, ову из последње деценије. Да ли сте је успешно завршили и шта вам недостаје — упитали смо нову наду Партизана.

ТОМИЋ: Немам потребну окретност за место на коме играм, јер сам последњи човек одбране, мени ниједан противнички играч не сме да промакне. Врло сам брз на 20, 30 и 50 метара. На тестовима код др Опавског био сам бржи и од Бјековића али је он окретнији и бржи у старту, на малом растојању. Нисам задовољан својом техником предаје лопте. Све је доста наглашено, противник то види, служим се више унутрашњом страном стопала, „телефонирам’“ како се то каже фудбалским жаргоном. А хтео бих да будем разноврснији. Није нескромно ако кажем да бих желео да играм као Бекенбауер. Не мислим да ћу достићи његов ниво, али то је мој узор. Док сам био у подмлатку желео сам само једно: да играм као Пауновић. Допадала ми се његова лакоћа, брзина, једноставност с којом је излазио на крај са противником и, изнад свега, коректност према ривалу. Сад кад сам се мало приближио „Пауну“ хтео бих даље у висине, желим Бекенбауеров начин игре, јер је „коректор“ у модерном фудбалу играч који често иде напред, започиње акције напада, па чак и шутира на гол, а за то је потребна комплетна личност. И због тога се не заносим овим што сам већ на првим утакмицама постигао. Морам још много да учим и то чиним готово сваког дана.

Будући инжењер

Томића не треба приказивати романтичарским бојама, јер је он младић такве пријатне спољашности да га девојке и доживљавају као модерног витеза. Али, упркос томе он је крајње реалан. Ништа не увеличава, усмереност доминира у њему и то је класичан случај скромности.

Дознали смо да нови центархалф у свом старом клубу није олако дошао до дреса првог тима. Одмах пошто је изгубио право играња за јуниоре уступљен је на годину дана „Јагодини“, да би се, затим поново вратио у матични клуб. За то време је стекао одређено фудбалско искуство али је зато изгубио годину на Саобраћајном факултету.

ТОМИЋ: Жао ми је што још нисам дао све испите са друге године. Једно је сигурно: факултет ћу завршити док јој играм фудбал, без обзира којим ће се путем одвијати моја играчка каријера. То је мој циљ. Истина, то није лако, јер је живот професионалног фудбалера пун обавеза и напора.

Подсетили смо га на његов деби у првом тиму Партизана, на оној неочекиваној победи у Сплиту (2:1), када је успешно чувао репрезентативца Шурјака.

ТОМИЋ: Да, тада смо отишли у Сплит унапред ожаљени, јер смо морали играти са неколико резервних играча. Имао сам велику трему све док утакмица није почела, а онда сам био концентрисан само на Хајдуково лево крило. Одузимао сам му лопте, уклизавао, скакао са њим на високе лопте и у том заносу игре понекад сам га и рушио. Сећам се да сам баш на тој првој утакмици добио и први жути картон. Шурјак најбоље зна да га ниједном нисам напао са лошом намером, нисам ишао да га повредим. Уосталом, ја то никад не чиним, јер то сматрам подлошћу а то је за ниске карактере. Умем да уђем у противника, да користим снагу у дуелу, али увек са циљем да дођем до лопте.

У бујици силовитих догађаја које ове јесени доживљава једна радост доминира: гол који је постигао у Крагујевцу, први првенствени гол у дресу првотимца!.

ТОМИЋ: Био је фаул за нас, са стране. Пре тога нисам ишао напред. Али, Крагујевчани су водили са 1:0, и код тог прекида питао сам Калоперовића да ли могу, да идем на скок. Климнуо ми је главом и показао руком. Неки унутрашњи осећај ми је говорио да ћу дати гол. Лопта је високо добачена, лепо сам се одразио и чим сам је ударио осетио сам да ће бити у мрежи. Био сам бескрајно срећан. После смо дали и победоносни гол и нека разливена радост осећала се у аутобусу док смо се враћали. Тај ћу тренутак сачувати дубоко у срцу, то ми је досад најдражи гол.

Рекао је то врло преживљено и тако искрено као да и сада појачано ужива у томе. По томе би рекао да је још дечак, поданик прве младости, оног најлепшег доба које, на жалост, брзо прође и после га само дозивамо.