Дечак који је на пречац одушевио гледалиште: Његов деби био је више него успешан, али је још прерано доносити закључке дефинитивне закључке иако се ради о изузетном таленту
Славко Радојковић, млади фудбалер Партизана који је београдској публици први пут представљен прошле среде, у дуелу са Слободом из Тузле, у ствари и није потпуно анонимно име.
Овај младић који је пре 20 година рођен у Земуну да би прошао све инстанце Партизанове школе играо је годину дана у врањском Динаму а потом исто толико у Слободи из Титовог Ужица. У овом прелазном року Партизан га је вратио у Београд као фудбалера који је вођен стручном руком Зорана Миладиновића, а затим Александра Вукотића испекао сасвим довољно фудбалски занат да би могао да буде члан једног великог тима.
„Када сам се после две године сталног играња у Динаму и Слободи вратио у Партизан углавном сам играо и тренирао са младим тимом“, каже Радојковић. „Сасвим неочекивано међутим кренуо сам на пут за Сарајево где је Партизан у првом колу новог шампионата поделио мегдан са кошевским прволигашем. И био ‘само’ резерва — а срећи нигде краја. У међувремену поново сам играо за млађи тим — овог пута на међународном омладинском турниру у малом италијанском граду Аласиу где бих према општем мишљењу сигурно био проглашен за најбољег фудбалера турнира да је Партизан ушао у финале.“
Први и готово једини тренер Радојковића из његових пионирских и омладинских дана Мирко Дамјановић није могао против савести, па је сам, одушевљен игром овог изузетног талента, пренео све Васовићу.
„У суботу пред меч са Црвеном звездом вратили смо се из Аласија да би ми већ у понедељак економ клуба саопштио да узмем опрему коју користе фудбалери првог тима. Признајем да сам био пријатно изненађен, али и свестан да моја права фудбалска каријера почиње од тог тренутка. Два дана сам паклено тренирао и у предвечерје меча са Слободом се само надао…“
П. ВЕСНИК: Како сте се осећали када је Васовић диктирајући тим, који ће се супротставити Слободи, поменуо и ваше име?
РАДОЈКОВИЋ: Иако се радило о првом мечу у Партизановом првом тиму уопште нисам имао трему, шта више, на терен сам истрчао као да сам иза себе оставио стотину мечева. Морам, међутим, да признам да сам на тренутак осетио велики понос. — Јер, до тада сам сањао Бјековића, Вукотића и остале, а сада одједном нашао сам се у нападачком реду поред самих „звезда“ у шта никад нисам веровао.
П. ВЕСНИК: Судећи према новинским извештајима оставили сте готово најбољи утисак…
РАДОЈКОВИЋ: Ушао сам у меч решен да „погинем“ ако треба. Снаге је, међутим, брзо по нестајало па сам у једном тренутку осетио да не могу више, Притом сам осећао и јаке болове у стомаку и био сам принуђен да затражим од Васовића да ме за мени. Свестан сам да сам добре играо, али желим да напоменем — могу неупоредиво више да пружим.
П. ВЕСНИК: Фудбал је специфична игра — она подиже до орловских висина, али зато често и брзо баца у заборав…
РАДОЈКОВИЋ: Млад сам, али довољно зрео да илузија немам. Стога једно успешно полувреме не може да ме завара — свестан сам да ме очекују дуги дани рада не би ли постао стандардни првотимац — оно што ми је у овом тренутку преокупација, једини циљ.
Славко Радојковић с обзиром на своје године тек треба фудбалски да се искаже. Засад је најважније да поседује све компоненте које су неопходне за брзи и успешни просперитет. Па ипак, на крају није могао а да не каже да је два пута желео да се мане фудбала — када је одлазио у Врање и Титово Ужице. није му било лако да се посумња у његове квалитете у које је увек веровао. Уосталом он и није нескроман — ко не цени себе не може да очекује да га и други поштују.