ОНИ СУ БРАНИЛИ ДРЖАВНЕ БОЈЕ
Василије Шијаковић:
- Рођен: 1926. године
- Играо: од 1945. до 1965.
- У клубу: Партизан, Црвена звезда, ОФК Београд
- На месту: полутке, крила, бека и центархалфа
- Репрезентативац: 11 пута
- Занимање: професионални фудбалски тренер.
Василије-Ваја Шијаковић, вечита птица-селица, фудбалер луталица који је током 20-годишње играчке каријере променио многе клубове и бранио боје сва три београдска прволигаша, стекао је основна фудбалска знања у годинама 1950 — 1953, када је носио наш „црно-бели“ дрес и у њему изучио готово све што се у нашем фудбалу тада респектовало као чувена Партизанова „фудбалска школа Иљеша Шпица“!
У рукама пок. Шпица, тог незаборавног стручњака и педагога, млади Шијаковић је током три узастопне сезоне напредовао брзо и доживео част да игра поред таквих великана као што су један Бобек, Рупник, Симоновски, Чајковски и остали велемајстори оне славне, прве генерације „црно-белих“ фудбалера! Мада је рапидно напредовао и све чешће облачно дрес са бројем 8, у коме је пружао врло запажене партије, Шијаковић није имао довољно стрпљења да сачека своју праву шансу.
Младалачка жеља да игра као стандардни првотимац, одвела га је из нашег јата у комшијски клуб — Црвену звезду — где је, захваљујући одласку репрезентативца Огњанова, играо десно крило и брзо показао шта је научио у нашој школи. У сезони у којој су „црвено-бели“ освојили своју другу шампионску титулу, Шијаковић је играо у великој форми и био је несумњиво један од најзаслужнијих за коначни тријумф вечитог ривала:
Ипак, пуну играчку зрелост стекао је тек на Карабурми, када је обукао дрес ОФК Београда. Више од деценије био је стуб одбране „плавих“. Као бек и центархалф учествовао је у свим тријумфима (куп-титуле) екипе Саве Антића. У данима када је она достигла највиши домет, у време Самарџића, Скоблара, Бановића и другова, био је не само најбољи човек у одбрани „плаве“ машине, него и стандардни репрезентативац. Коначно доживео је изузетну почаст: био је члан оне незаборавне екипе „Чилеанаца 62“, националне селекције која нам је донела највећи поратни успех — четврто место на 7. светском фудбалском шампионату!
Мада веома добро школован фудбалер, одличан техничар и тактичар, Шијаковић је своју фудбалску звезду дуговао пре свега изванредним физичким својствима и атлетизму. Необично снажан, робустан и брз, уз то неустрашив и бритак, био је у сваком погледу вансеријски борац, који је у данима топ-форме могао да нађе место у одбрамбеним редовима сваке светске екипе. Зато је права штета што је најбоље године живота протраћио играјући као нападач. Далеко више су му одговарали дресови с бројевима 2, 3 и 5. Да их је на време обукао, у најранијој младости, уверени смо да би у националном тиму прославио бар сребрни, ако не и златни јубилеј!
Последње године на зеленом пољу провео је као професионалац, играјући за иностране клубове. А када је окачио копачке о клин, посветио се тренерском позиву. Са запаженим успехом водио неколико домаћих клубова, међу којима и бившег прволигаша Сутјеску.