ТРАГОМ ДОКУМЕНАТА И ЛЕГЕНДИ
Година 1955, која није била ни мало берићетна за наш фудбалски клуб у домаћим такмичењима, донела нам је низ пријатности на интернационалном плану. Многи бечки тимови су у пријатељским утакмицама убедљиво савладани. Ипак, све је остало у сенци Партизановог пробоја у првом официјелном међународном такмичењу међу европску фудбалску елиту. Била је то година када је основано највеће клупско надметање које је свет икада имао — Куп европских фудбалских шампиона!
Занимљив је већ сам историјат формирања ове реномиране компетиције, јер он најбоље илуструје колико је Партизан у тој првој поратној деценији био познат и популаран ван граница земље — популарнији од свих осталих југословенских клубова. Наиме, Куп европских шампиона (КЕШ) основан је средином 1955. године, на иницијативу чувеног француског спортског листа „Л‘екип“. Али за разлику од наредних година, у којима су у њему стартовали редовно шампионски тимови европских земаља, у тој, првој, инаугурационој години организатори су одлучили да у конкуренцију укључе не официјелне прваке или освајаче купа појединих држава, већ тимове који по њиховом укусу и мишљењу уживају највећи углед у Европи! Тако је из Југославије ту част доживео наш „црно-бели“ тим, који је — упркос чињеници што није био национални првак укључен међу 16 тимова оснивача који су играли у првом Купу шампиона за 1955-56. годину! Уосталом, ево имена тих клубова: Спортиниг (Португал), Вереш Лобого (Мађарска), Андерлехт (Белгија), Сервет (Швајцајска), Ротвајс — Есен (СР Немачка), Хибернијан (Шкотска), Реал — Мадрид (Шпанија), Ђургарден (Шведска), Гвардија (Пољска), Ајндховен (Холандија), Ремс (Француска), Архус (Данска), Сарбрикен (Сар), Милан (Италија) и Партизан (Београд).
Коцка је одлучила да се у првом колу наша екипа сусретне с прваке Португала — Спортингом. Противник је био потпуно непознат, пошто до тог тренутка ни наша репрезентација а ни клубови нису имали никакав контакт с иберијским тимовима. Пут у извесност, завршио се тријумфом наших момака. Први окршај, у Лисабону, 4. септембра завршен је ремијем (3:3), мада је Партизан два пута био у вођству. Егзибициона игра Бобекове чете, оцењена је суперлативима, а европска штампа је наговестила да је београдски тим један од фаворита такмичења.
Реванш одигран 12. октобра у Београду, био је велики празник свих престоничких љубитеља фудбала и потпуни тријумф фудбалера нашег клуба, који су, после бриљантне игре, забележили високу победу (5:2) и тако се уврстили у ред најбољих осам клубова старог континента који су се пробили у четвртфинале! Јунак лисабонског старта у Купу шампиона, а поготову узвратног сусрета у Београду, био је Милош Милутиновић, који је играо у животној форми. На стадиону ЈНА он је био творац победе, јер је сам четири пута затресао мрежу португалског вратара! Било је то доба када су Милоша призивали у своје редове највећи европски тимови и када га је француска штампа крстила од миља — „плави анђео“!
Следећи противник кога нам је подарио жреб, био је исто тако енигматичан као и Спортинг, такође иберијски тим — Реал из Мадрида. Партизан је био у таквој форми, да су ови веровали како ће и ову препону прескочити као и претходну. Тада још нико у нашој земљи није знао праву смесу шпанског првака, још мање је ико могао да поверује да ће баш тај тим бити победник првог европског Купа шампиона, а доцније и најславнији, трофејима највише овенчан тим у овом такмичењу.
Зато, а и због драме коју је донео двокружни судар Партизана и Реала, ови сусрети ће остати златним словима уписани у историји нашег клупског, али и југословенског фудбала. Но о томе ћемо испричати детаљније у идућем броју.