ЗА ЊИХ РАДИ ВРЕМЕ

Неко је већ рекао да се о човеку може много сазнати на основу израза његовог лица. Примењујући ову мисао на личност кошаркаша Партизана, Бориса Беравса, уверили смо се у њену истинитост. То обло лице осенчено подужом плавом косом и широки осмех наговештавају ведар и племенит дух овог младића.

Беравс ће у овом првенству представљати једног од покретача и креатора игре кошаркаша „црно-белих“. Одликује се необичном покретљивошћу, добрим прегледом игре, прецизним шутевима и осећањем за колективност. Подредивши своје индивидуалне квалитете циљевима екипе, веома брзо је стекао поверење тренера Ранка Жеравице и саиграча.

„Кад сам тек почињао да играм за први тим Партизана играо сам са тремом“, каже Беравс. „Осетивши подршку другова брзо сам се ослободио и сада играм све сигурније. Снага Партизана је управо у израженој колективној игри, у другарском опхођењу играча, како на терену тако и ван њега. Ми смо сви млади људи који упоредо са индивидуалним сазревањем — сазревамо и као колектив.“

Пријатни разговор се спонтано преноси на оне дане када је Борис чинио прве кораке на кошаркашком терену. Са лоптом се први пут упознао на Калемегдану, 1968. године, да би до данашњих дана остали нераздвојни сапутници. Отада је овај двадесетогодишњи младић део свог свакодневног времена трошио на тренинге.

„Поникао сам у Партизану“, тврди Беравс. „Први учитељ ми је био Милош Бојовић од кога сам много научио. Он је одлучујуће утицао на моје играчко формирање. Показао ми је основне елементе кошаркашке игре стављајући акценат на скок-шут, који је данас моје најјаче оружје. Ово је сасвим разумљиво ако узмемо у обзир чињеницу да је Мишко Бојовић био један од наших најбољих шутера.“

Признање за Беравсове младалачке напоре морало је стићи: постао је члан омладинске репрезентације Југославије, 1970! Тај дрес је носио све до половине 1972. године, када је оба екипа направила до тада незабележени подвиг. Наиме, на европском јуниорском првенству у Задру наши јуниори се пењу на победничко постоље. На грудима Беравса, Кићановића, Тодорића, Делибашића и осталих момака те генерације засијала је злато. О томе ће Борис скромно рећи само толико да је то била нормална награда за уложени труд.

Наш разговор неизбежно стиже до данашњих дана. Лагано се преносимо у сфере наступајућег. Изражајно лице Партизановог бека постаје замишљено и озбиљно док тражи праву реч о плановима и шансама „црно-белих“ у новом првенству.

„Ове године такмичимо се на три колосека: првенство, Куп Југославије и Куп Радивоја Кораћа! О првом је рано говорити, у другом смо већ ушли у полуфинале. Надам се да једну од ове три прилике нећемо пропустити.“

Борис Беравс одлази и собом односи ведрину прве младости, радости и снаге. Надајмо се да ће нам он и његови другови пружити још много радости.