Коментар утакмице Партизан — Војводина 1:1 (0:0): Партизанова игра сва испрекидана, јер почива на танким нитима без плана и јасноће

Још једном смо зловољни напустили стадион ЈНА. После првих 45 минута игре, која је била смушено лоптање, Партизан је био нешто агресивнији партнер али је све то било без великих идеја, без потеза који доводе до гол-позиције. Војводина је настојала да умири игру како би у помирљивој атмосфери дошла до бода. И она као партнер није могла бити велика инспирација за Партизанове играче.

Међутим, независно од тога „црно-бели“ су имали своје мотиве, јер се после пораза на Карабурми требало рехабилитовати на свом терену и на неки начин сачувати корак са водећим тимовима.

На жалост, тога није било. Не може се рећи да играчи нису желели успех. Трудили су се, хтели су победу али се осећа да у многим елементима фудбалске игре нису на потребном нивоу. Пре свега у савременом фудбалу се не сме и не може играти у таквом ритму, та спорост у излазним позицијама и самом развоју напада никад не могу донети продуктивну игру. Партизанови играчи имају манир кога се морају одрећи: то је она статична техника примања и предаје лопте у месту. Затим, многе комбинације иду у ширину, споро се одвијају па се пружа могућност противнику да се среди у одбрани и лакше сачува своју мрежу.

У мечу са Војводином још једном смо се уверили да Бора Ђорђевић и Мирослав Бошковић сад плаћају данак својим дугим паузама. Види се да су без свежине, правог спринта и оне брзинске реакције коју иначе поседују. Све је то сад код њих за две октаве ниже по могућностима и брзини, па је и њихов удео знатно мањи од квалитета. Али, они само кроз утакмице могу добити потребну брзинску издржљивост, па им зато у овом тренутку треба штошта опростити.

Међутим, највећи недостатак данашњег тима Партизана је врло слаба организација игре. Те честе промене места појединих играча сигурно су на свој начин допринеле општој дисхармонији. Осим тога и сама концепција игре потпуно је нејасна. Ту нема ни шаблона ни слободне игре, импровизације. Све је стихија, случај, често и хаос.

Одбрана по играчком саставу има своју специфичну вредност. Али, ни ту се не зна да ли се игра зона, човек на човека или комбинована одбрана. Када још постоји концентрација у игри та одбрана улива поверење. Међутим, чим тога нема онда су прилази голу врло отворени.

Средњи ред сад чине Бошковић, Бора Ђорђевић и Антић. Сви они дају знатно мање од оног што би пружали када би, рецимо, Бошковић и Антић били бекови, а у средњем реду играли Ђорђевић, Вукотић и Свемир Ђорђић, јер су ова тројица виспренији, аутентичнији конструктори игре, богати у идејама и разноврснији у решењима. Истина, у дефанзивним задацима су слабији од Бошковића и Антића, али су зато ова двојица са поузданим Будишићем и Козићем довољна гаранција за безбедност гола и без обилније помоћи средњег реда.

Ненад Бјековић је дуго држао високу форму и сад има неких знакова да је опао. Завишић не игра са ватром коју би морао да има играч који се бори за место и афирмацију. Цветковић мало наступа, а сем тога није истурени центарфор, односно није на оном месту на коме је постигао своје спортско име и због чега је и доведен у Партизан. Са њим се, на жалост, лоше експериментише, па се оправдано поставља питање није ли та инвестиција промашај: што је купљен или што не игра на свом месту?

Све у свему ни ове јесени „црно-бели“ нису отишли ни за микрон напред у погледу игре, вредности, па и самог пласмана. То није ни мало утешно за финиш првог дела првенства.