КРОЗ НАШУ ЛУПУ
Само они појединци који су лични до самозаљубљености, до нарцизма никада неће хтети да окрње своју личност ма каквим признањем о својим слабостима и грешкама у раду. За њих су увек криви други; не признају критичарима ни релативна права и о себи желе да читају само стихове.
Шеф стручног штаба Партизана сваку критику прима као пресуду, па јој се опире на све могуће начине. Наш лист је у два-три маха аутентичном сасвим аргументованом критиком која је била само интерпретација добре воље, искрене жеље да се помогне, писао и указивао на слабости у раду са екипом, о лошој селекцији, лутањима у стратегији, недовољној физичкој припреми, ниском моралу и свему ономе што је довело до раскорака између обећања и остварења. На жалост, то није схваћено као констатација која треба да помогне, већ као ударац на личност.
И због тога су односи између редакције и „техника“ нашег фудбалског клуба у својој затегнутости дошли до те тачке да је за овај број листа „први човек“ стручног штаба Партизана одбио да разговара са нашим сарадником Миланом Анђићем, иначе новинаром унутрашње рубрике Радио Београда. Рекао је сасвим једноставно и дрско: „За ‘Партизанов весник’ не желим да кажем ниједну реч!“
Писац ове рубрике, као главни и одговорни уредник листа, одмах је консултовао друга Веселина Живковића, председника ФК Партизан и интересовао се да то случајно није став клуба. Одговор је био да то уопште није никад ни био предмет разговора на било ком форуму клуба и да је лична ствар дотичног стручњака.
Каприциозне или имагинативне идеје могу да буду ствар појединца све дотле док он својом функцијом и дужношћу за коју је плаћен представља само своју личност. Међутим, када симболизује клуб онда престају све симпатије и антипатије према било коме и такав човек је дужан да пружи објашњења, па ма како све то била црна проза.
Читаоце и пријатеље Партизана не занимају никакви лични хирови. Они желе да чују зашто је Партизан елиминисан из Купа, што је ниско пласиран на табели, због чега игра тако слабокрвно, несадржајно, неефикасно речју, што није на нивоу свога угледа. За њих је лако разумљиво и врло убедљиво када виде да по ко зна који пут морају да гутају већ једном сварене илузије о „великом, европски моћном Партизану“, а виде да је стварност врло опора. Они у име своје љубави и привржености имају право да чују од оног ко је за то надлежан: зашто смо ту где смо.
И уместо тога најодговорнији стручњак у клубу врши опструкцију. Уместо истине и самокритике, онако како смо то чули од Ранка Жеравице када је јавно рекао да и он сноси део кривице за пораз од Индустромонтаже у првом колу новог шампионата, ми имамо „заверу ћутања“.
Можда овде треба рећи да је за праву анализу, фотографију стања у клубу потребно много: интелигенција, стручна упућеност, општа култура, васпитање…
Навијачи из недеље у недељу гутају бол и увреде. Све више постаје јасно да се екипа може лако упропастити али је тешко спасавати је. То је касније чак и врло неизвесно!