ОНИ СУ БРАНИЛИ ДРЖАВНЕ БОЈЕ
Божидар Пајевић:
- Рођен: 1928.
- Играо: у Партизану од 1953. до 1961.
- У клубу: Раднички и Партизан
- На месту: халфа
- Репрезентативац: једанпут
- Занимање: фудбалски тренер
У нашој земљи и пре и после рата није била ретка појава тзв. „фудбалских династија“ — породица које су регрутовале једно, два па и три славна имена нашем лоптачком спорту. Између два рата најпознатији су свакако били браћа Марјановић (Благоје и Никола), односно Хитреци (Ицо и Руди) и Матошићи (Јозо и Фране). У поратном периоду број таквих породица је још већи. Сетимо се само оних најистакнутијих: три брата Милутиновића, двојице Чајковских, Шекулараца, Огњановића, Чебинаца и других.
И Партизан је, током минулих 28 година, имао у својим редовима чланове таквих фудбалских породица. Међу првима су се појавили браћа Пајевић (Мишо и Божидар), чији је најстарији брат, пок. Нико Пајевић, био истакнути доратни играч загребачког ХАШК-а, који је зверски ликвидиран као припадник НОП од усташких злочинаца, у данима окупације.
Најдуже је бранио наше „црно-беле“ боје најмлађи од браће Пајевић — Божидар — популарнији у јавности под именом „Пуша“. Из родне Црне Горе дошао је прво у београдски Раднички и брзо је примећен као даровит фудбалер, у чијим жилама тече фудбалска крв његове старије браће. У нашим редовима обрео се већ 1953, али је извесно време морао да се задовољи резервним дресом, пошто је конкуренција за свако место у тадашњем Партизану била изузетно оштра. Поготову за место крилног халфа које је било „Пушина“ специјалност, с обзиром да је то било доба када је и нашем клубу играла „халфлинија снова“ (Чајковски — Јовановић — Атанацковић), која је годинама представљала не само окосницу Партизана већ и државног тима.
Ипак, већ 1954, године Пајевић је успео да се наметне као стандардни првотимац и да изрокира из екипе такву легенду као што је био Александар Атанацковић — Шароши. Већ сам тај податак говори довољно о изузетном таленту и квалитетима овог врсног фудбалера. Њему треба додати и чињеницу да је „Пуша“ пуних пет година био стандардни првотимац нашег клуба (1954—1958), у годинама када је он два пута освајао Куп Маршала Тита и пожњео своје дотле највеће интернационалне успехе, незаборавне победе у играма с Хонведом и мадридским Реалом!
Основне „Пушине“ врлине криле су се у сфери дефанзивних задатака. Иако невелике масе и раста тај неустрашиви борац, великог срца и још веће енергије, умео је да укроти сваког противничког нападача који му је био поверен „на чување“. Захваљујући својој неуморности, великом радијусу и огромном учинку (превасходно у разарању и одбрани) често је био поређен са својим великим узором Златком Чајковским. Ипак, будимо објективни, и рецимо одмах да је Пајевић заостајао за „Чиком“ и да је поређење неадекватно. У сфери напада, у области технике и тактике, а и по стилу игре, заиста није био ни налик незаборавном, „континенталцу“.
Ипак, „Пуша“ Пајевић ће остати у аналима нашег клуба, па и југословенског фудбала, не само као репрезентативац већ и као претеча једног начина играња заједно са својим савремеником из Црвене звезде, Владицом Поповићем, био је прототип „халфа задатка“, који је доцније послужио као узор многим познатим следбеницима.