Представљамо вам новог репрезентативца: Драган Тодорић потврђује наше наде и већ се налази на списку путника за Америку

У детињству свој унутрашњи нагон према спорту Драган Тодорић је, као и сви дечаци, почео да празни на фудбалском игралишту. Прво по пољанама а затим у подмлатку краљевачке Слоге. Две године је играо на тако убедљив начин да су сви од њега очекивали не само новог првотимца, већ праву звезду. И, ко зна како би данас изгледао животни пут овог врсног кошаркаша да га на школском првенству у кошарци није запазио наставник физичког васпитања и упутио на тренинг кошаркаша Слоге. Тако је без већег бола оставио своју прву љубав (фудбал) и са појачаним заносом и новим тек пробуђеним осећањима бацио се на игру између кошева.

Први тренер му је био Десимир Ковачевић, док га је у игру увео Славко Петровић, онај исти стручњак који је вежбао и Дуција Симоновића. Ипак, Драган не заборавља да га је кошаркашкој абецеди, односно вођењу лопте, дриблингу, бољој игри у одбрани научио краљевачки тренер Кобиљски.

„Сви су они од мене, као од громаде мермера, почели да тешу фигуру кошаркаша“, прича Тодорић. „Праве контуре ми је дао Мирко Новосел када сам већ био репрезентативац Југославије (‘кадета’ и јуниора) а оне завршне облике добијам сад под мајсторском руком Ранка Жеравице.“

Прве муке

Још као јуниорски репрезентативац Тодорић је најављивао свој велики потенцијал. Сасвим разумљиво многи велики клубови су га пожелели. Црвена звезда је била најупорнија. Други мање, Партизан врло ненаметљив.

„Можда је то одлучило, тај један разговор са Ранком Жеравицом, присећа се „Тодор“ тих дана. Није било бомбастих речи ни великих обећања. Ранко је својом познатом убедљивошћу једноставно рекао: ‘Мислим да би у Партизану могао се искажеш као играч, имаш све услове да будеш репрезентативац!’ То је било све! Одједном сам осетио неку искреност, тачно претсказање, људску топлину. То ме је преломило, то што се није причало о парама, што није било великих обећања, ласкања…

„Па ипак те вечери када сам напуштао родитељски дом и Краљево осетио сам важност тренутка. Преговори су били лепи, годили су мојој таштини, те понуде, сви ти људи који су због мене полазили помало је личило на сан. Међутим, јава је почела да ми чупа душу. Сећам се возио сам се колима са Мишком Бојовићем, чланом управе Партизана. Што сам био даље од Краљева а ближе Београду мој очај је добијао скандирајућу снагу. Сузе су ми навирале на очи. Шчепала ме је нека криза и ту прву ноћ у Београду трајно ћу запамтити. Била је бесана. Питања да ли сам погрешио, хоћу ли успети, терала су сан са мојих очију и тако сам дочекао рађање новог дана, свог првог дана као житељ Београда.

„И касније, када сам почео да играм, осећао сам велико психолошко оптерећење. Мислио сам да сви гледају само мене. Требало је оправдати то велико ангажовање да дођем у Партизан; хтео сам све да пружим што знам и умем али ми ништа није полазило за руком. Тек сам четири-пет утакмица пред крај прошлогодишњег првенства одиграо како могу. Срећом, те муке су прошле. Сад све ређе идем у Краљево. Носталгија је ишчезла, сад се осећам као прави Београђанин.“

Са репрезентацијом у САД

При помену имена Драгана Тодорића не поставља се питање квалитета: јесте или није! То је јасно. Драматика је у овоме: хоће ли бити државни репрезентативац или не. То лебди над њим а испод тога сад треба да дође серија добрих игара, оних убедљивих бравура између кошева. Тренер Новосел га одлично познаје јер га је водио као играча кадетске и јуниорске репрезентације. Верује у њега. Уосталом, већ та чињеница да ће са „А“ репрезентацијом летети у Сједињене Државе и играти довољно говори да се остварује његова некадашња визија да буде и члан најбоље селекције.

Сигурно је да је Тодорић са својих 19 пролећа још далеко од својих правих играчких висина. Он је тек кренуо врху у походе. Има разлога да верујемо да ће успети, јер се сав предао спорту. Време између два тренинга у току дана служи само за то да се што боље одмори и припреми за нови напор.

„У Краљеву сам био по начину тренинга истински аматер“, каже наш саговорник. „Тек сам у Партизану схватио колики је напор потребан да би се успело. Желим да успем и зато сам све подредио спорту.“

Две особине — таленат и рад — синтетисане су у младом Тодорићу као врхунска врлина, па зато верујемо да ће успети.

После повратка из Америке и у току првог дела првенства Тодорића чека матура. Завршио је четири разреда гимназије и сад му је потребна диплома да би могао да се упише у Вишу спољнотрговинску или Вишу туристичку школу, па да још пре војске буде „свој човек“.