Колико вреди Партизанов играчки фонд: Концепција се одређује према могућностима играча. — Системе не треба делити на офанзивне и дефанзивне, већ ићи на универзалност играча и играти спремно на сваком делу терена
Знати свој тренутак, значи знати своје одлике и своје недостатке. Познавати своје могућности значи бити двапут снажнији, десет пута одлучнији. Управо у овом тренутку Партизан се налази на оној прекретници која захтева и такву снагу и такву одлучност. Овај напис нема ту намеру да говори о ономе што нам недостаје — али ако сада ударимо праве темеље дугорочне стручне политике — стећи ћемо и оно што сад немамо.
Једно је извесно: не смемо се уморити од последњих неуспеха, морамо хтети да будемо бољи, хомогенији, јачи… Већ сада смо корак даље од оног жалосног стања у коме смо били јуче. Нећемо ништа лакирати. Наш лист је управо нашао пут до својих читалаца што је увек ишао истини снагом својих пера. Можемо констатовати да је Партизан сад другачији, морално јачи и да је над владао све оно што га је последњих месеци потресало.
У тајним дубинама сваког правоверног члана Партизана живи: упнимо се, све ћемо моћи! Знамо: нисмо још стресли све невоље са себе, али је сигурно да нисмо „изгубили срце“ и поред тога што су неке френезије оних млађаних навијача натерали многима срам у образе, јер нисмо од Партизанових навијача навикли да своје симпатије преливају у рушилачко понашање. Али, и тај вулкан је нашао свој мир у измењеној ситуацији у самом клубу. И сад смо сигурни да наду нисмо заменили црним очајем. Наш народ добро каже: када би човек знао где ће пасти, простро би сламу.
Нова концепција
Већ је много пута констатовано да начин игре Партизана не омогућава да се оптимално искажу све могућности расположивих играча; да екипа није имала одређену физиономију и да се начин игре пречесто мењао, више плаховитошћу него логиком. Сигурно је да нас је све то враћало уназад, чинило несигурним и крајње неубедљивим, на терену. Али, ако из те прошлости извучемо одређена искуства онда је сигурно да сличне грешке нећемо чинити у будућности.
Пре свега, концепција се одређује могућностима играча а не према неком обрасцу, узору. Јер, концепција може бити теоретски идеална али је изнад схватања и техничких и физичких могућности играча, па је самим тим депласирана (наш неуспео покушај да транспонујемо начин игре Ајакса!). Увек је био најбољи онај систем који је одговарао могућностима играча!
Чести коментари о дефанзивном и офанзивном начину игре данас су потпуно неприхватљиви, јер се у савременом фудбалу тим мора успешно бранити са што већим бројем играча и брзо нападати уз учешће свих играча. Наравно, не у буквалном смислу речи, али је неопходно да екипа буде тако спремна да може играти на сваком делу терена и у свим правцима. Дакако, за такву игру потребни су што универзалнији играчи (као што су Антић, Вукотић, Бора Ђорђевић, Миша Радаковић, Ђорђић, Живаљевић …) што значи да је прошло време када су се стварали играчи — специјалисти по функцијама. Од сада ће и надаље остати разлике према техничким и физичким својствима играча тј. да ли су више за дуел — игру, пројектовање њено или сам завршетак напада.
Играчки потенцијал
Нема сумње да постојећи фонд играча Партизана данас не заостаје за квалитетом ниједног прволигашког тима, па ни актуелног првака — Црвене звезде. Ту су пре свега они проверени асови са великим прволигашким искуством: интернационалци Пауновић, Бора Ђорђевић, Бјековић, Вукотић, Антић, Бошковић, Миша Радаковић … Све су то превејани играчи, чији квалитети нису никад довођени у питање али се могло говорити о њиховој физичкој спремности, тренутној форми, реконвалесценцији или дужој паузи. Они треба да представљају окосницу тима, тачније осовину око које треба да се окреће игра.
Одмах њима уз бок стају Будишић, Козић, Цветковић, Ђорђић, Завишић и Пејовић. Не треба заборавити на велике могућности једног Живаљевића, даровитог голмана Златана Милића, још неадаптираног Благоја Истатова, употребљивог Голца, брзомислећег Радојковића, Цветановића, Тодоровића …
То је фонд играча који симпатизерима „црно-белих“ буди смеле наде, па свака оптимистичка интонација у погледу даље будућности није претерана. Разуме се уз методичан стручан рад, добру атмосферу, хомогеност, здраве односе и пуну дисциплину.
Последњих година готово сви новинари који су путовали са овом екипом Партизана били су пријатно изненађени озбиљношћу, владањем, дисциплином, отвореношћу, и скромношћу тих момака. Можда је међу њима најкочепернији и, на изглед, најбунтовнији Бора Ђорђевић, али је он тако и толико силно урастао у Партизан да неуспехе најтеже прима, буни се, протестује, жели да разбије сваку малодушност и хоће да свој тим види само у врху.
Навијачи су спремни да свој тонус високо подигну од беса када чују или прочитају о томе како међу играчима не влада слога, да су често зелени од међусобне зависти, да су без дружељубља итд. Међутим, ништа није даље од истине него таква тврдња за ову генерацију. Напротив, они су аутентични професионалци уз још једну предност: емотивно су везани за „црно-беле“.
Њима неуспеси нису оборили чела, већ их терају на још већи рад, на даље усавршавање. Има ситуација када се таласају њихови темпераменти, када их јаке емоције, одмах после игре, одвуку у тешка расположења, па понекад чак и да скоче јаке страсти. Али, све је то тако људски, брзо се заборавља и — прашта. Односи су здрави. Екипа има квалитет. Сад је потребан само рад.
Последњи неуспеси нису са њих стресли златно перје жар-птице!