Коментар утакмице Раднички — Партизан 1:1 (1:0): Правда је споро и делимично дошла по своје: Партизан је тек пет минута пре краја освојио бод уместо да забележи победу

Претпоследње коло јесењег дела првенства одиграно је у зимском амбијенту. Ниске температуре задржале су фудбалске ентузијасте у топлим домовима. На преосталим сусретима једва да је било нешто више гледалаца него на само једној утакмици: у Нишу!

Партизан, чак и када је овако слабо пласиран, атрактиван је и измамљује гледаоце. Сигурно је да су промене у стручном штабу „црно — белих“ побудиле посебан интерес, јер су гледаоци желели да виде да ли ће нови тренер, Мирко Дамјановић, извршити неке персоналне промене или бар изменити концепцију игре која, очигледно, није давала резултате који би одговарали вредности играча. Дакако, својеврстан изазов за Нишлије био је и сам акт промоције јесењег првака — домаћина. Њих је мамило питање да ли ће се успешна серија наставити и против угледног госта из Београда (низ од седам победа на сопственом терену очекивао је и — осму), па је све то створило праву фудбалску атмосферу.

Била је то утакмица у којој оба тима била прожета истом жељом: да……Раднички је своју појачану шансу……томе што је Партизан слабокрван, без самопоуздања и морала који би могао да их учини опасним као некад.

И сигурно је да су сви присутни били изненађени када су видели да „црно — бели“ играју без оптерећења, без комплекса, већ сасвим отворено, смело, са жаром и хтењем која су својствена само супериорним екипама.

Била је то динамична игра са агресивним нападима оба партнера, отворена, узбудљива у којој су се опасне акције наизменично смењивале, час пред једним час пред другим голом. Разлика је била у једном: ми смо пропуштали шансе за које се тврди да је теже промашити их него претворити у гол, док су ударце Нишлија задржавао одлични голман Партизана Златко Милић.

Под посебном лупом била су два играча: Цветковић и Грубјешић. То је и разумљиво. Играли су врло добро, а Цветковић је, већ по чаирској навици, постигао и изједначујући гол и тако учинио да спора правда дође по своје, да Партизан освоји бар један бод када већ није забележио победу коју је по шансама заслужио.

Симпатизере Партизана сигурно од самог резултата радује игра у Нишу, концепцијски сва окренута нападу, али без шупљина у одбрани и поред тога што је недостајао Никола Будишић.

Ненад Цветковић се поново нашао у улози истуреног центарфора, на месту које њему одговара, па је тако — вучен својом интуицијом — пратио све акције саиграча и долазио у гол — позиције. Разуме се, сад већ без навика да даје голове, промашивао је шансе. Међутим, важно је да их је Партизан стварао, а да је „Цвеле“ долазио до оних истих прилика које су га учиниле играчем од угледа, па и до жеље да га велики клуб доведе у Београд.

Истурање Цветковића, по концепцији новог стручног вође, имало ја као своју противакцију повлачење Момчила Вукотића у средњи ред. Тачније Моца је био у улози која му дозвољава да се у потпуности искаже његов велики смисао за комбинацију, за пуно дејство разигране маште и импровизације по чему се он још као јуниор посебно издвајао и због чега је као новопечени првотимац био запажен, па и уврштен међу репрезентативце.

Наравно, ту не треба заборавити на увек опасног Бјековића и виспреног Бору Ђорђевића као и великог фудбалског вештака бљештавих потеза и променљиве форме, Свемира Ђорђића, па хитроногог шутера великих али још незрелих моћи, Миодрага Живаљевића и све остале младе играче који чекају своју шансу.

И на крају треба рећи да је у овом тренутку важније од бода то повраћено самопоуздање, тај морал и нова концепција у којој ће, надајмо се, сваки појединац дати више а и тим, као целина, деловати хармоничније и снажније.