КРОЗ НАШУ ЛУПУ

Навијачи Партизана уморни од велики обећања и малих резултата осећају се као да су теретна кола прешла преко њих. У таквом расположењу оставку шефа стручног штаба примили су са плахом радошћу и надом да ће се одјек старе славе поново чути на стадиону ЈНА. И пре него што свој поглед окренемо према ономе што долази вратимо се блиској прошлости, ономе шта нас је довело до 13. позиције на табели и до срозавања угледа кроз игре.

Човечно је свести чисте рачуне над радом једног човека који је имао велик играчке заслуге за Партизан али, на жалост, не и као стручњак. У једном домену, као фудбалер, био је сав у суперлативима. Дошао је као капитен великог Ајакса и то је била једина његова легитимација када је преузимао тим „црно-белих“. Само неколико месеци касније за људе који су обдарени дубљим погледом било је јасно да је играчка прошлост само предуслов али не и гарант за стручност, јер су зато потребни посебан таленат, учење, сталан рад на терену, сигурна опсервација, мирноћа и такт у опхођењу са људима, школа, искуство…

Пре свега, ваља сад констатовати, било је нечег платонског у томе да се екипа повери човеку без дана искуства у практичном раду. Та ватрена манија да се и великој играчкој личности оваплоти и велики стручњак, природно, била је пун промашај. Резултати су неумитном закономерношћу показали да су само сенке једног лепог сна. Партизан је падао све ниже и ниже… И трагикум није могао бити заустављен јер је стручни вођ показивао заносну искљученост па је самим тим свој углед свео на брзу пролазност, а суштину свога рада на — дилетантизам.

У почетку је „технико“ при неуспесима потрзао своју играчку славу као документ и наклоност навијача као оружје. Међутим, у фудбалу је тако: нема оклопа којим се неко може заштитити ако нема резултата! Зато и треба рећи: шефа стручног штаба Партизана није отерала управа како то неки „добронамерни“ желе да прикажу у штампи), нити било која друга еминенција или форум, већ само и искључиво лош рад и слаби резултати, тачније савест човека који није успео да оствари обећано.

Амбициозни људи такмичарског типа какав је дојучерашњи „технико“ Партизана када осете да њихова личност не импонира као важна и неопходна повлаче се, јер им је неподношљиво да остану запамћени по лошем а не добром делу. Зато је и дошло до оставке а не до смењивања.

Сви знамо да и и фудбалу знање и рад доносе резултате а не жеље амбиције и обећања. И као што се на водопаду не може остати тако се не може живети ка врху једног великог клуба без одговарајућих резултата. Да се разумемо: Партизан не поставља као неопходност да се мора освојити трофеј! Напротив, сви имају довољно мирноће, правилне процене и желе студиозан програм и стручан рад који ће као неоспорну неопходност донети резултате, односно титуле.

За Партизан у овом тренутку и са оваквим играчким потенцијалом није недомашно прво место. Уосталом, то потврђује и јесењи првак — Раднички из Ниша. Међутим за такав успех нису довољно оружје елоквенција и обећања, већ зналачко руковођење и прави стручни рад. Тога у последње две године није било и зато оставка није изазвала велики јед, већ је симпатизере само повукла у нову наду без жеље да се умањи или поништи једна заслужна играчка прошлост.