У историји кошаркашке игре почасно место заузима 1891. година јер је тада Канађанин др Џејмс Нејсмит, инструктор на високој школи у Спрингфилду у држави Масачусетс (САД), спојивши правила више других игара — „пронашао“ кошарку. Ни сам творац није могао предвидети оно што се за пар година догодило. Кошарка је срушила границе земље у којој је поникла и веома брзо освојила скоро читав свет. Захваљујући пре свега својој динамици, лепоти и обиљу других узбудљивих елемената, ова игра је у нашој земљи освојила хиљаде младих људи. Овог пута смо желели да вам представимо једног из млађе гарде заљубљеника у кошарку. Реч је о Душку Керкезу, једном од носилаца игре Партизана.

Ако бисмо желели описати овог момка у неколико речи написали бисмо следеће: висок и витак, лепих црта лица, смирен, повучен и изнад свега марљив.

Некад…

Јединац у родитеља, Душко Керкез је рођен 1952. године у Вршцу. Ту је живео и учио уз једну велику љубав — спорт. Био је свестран спортиста. Углавном захваљујући својим врсним физичким предиспозицијама. Играо је фудбал са друговима из улице, па би још у раним данима неретко демонстрирао да би могао бити и добар атлетичар.

„Определио сам се баш за кошарку“, каже Керкез, „захваљујући чињеници да сам становао одмах покрај кошаркашког терена. Са осталим дечацима заљубљеним у кошарку одлазио сам на терен проводивши на њему сате и сате савлађујући основне елементе кошаркашке игре. То је било 1968. године и некако баш тада сам заиграо за први тим „Бриксола“ из Вршца, члана Српске лиге. Тако је све почело, да би у даљем току имало један постепен развој и надградњу.“

У рекордном временском року, Керкез је постао најбољи играч екипе, што није могло промаћи искусном оку нашег најбољег тренера. Ранко Жеравица је уочио богатство играчких квалитета вршачког кош-гетера и позвао га да пређе у редове „црно-белих“. У октобру 1971. године без помпе, афера и претераног публицитета, Керкез је постао члан Партизана.

„Тај прелазак сам схватио“, истиче Керкез, „као шансу да учим, да играм и да се усавршавам. Уписао сам се на Правни факултет, давао испите и упоредо обилато тренирао. Морао сам много да радим да бих надокнадио све оно што сам пропустио да савладам у кошарци. Јер, у Вршцу се радило мало стихијски, тако да сам по доласку у Београд морао да стартујем малтене од нуле. За све оно што сам досад постигао у кошарци, а и за све оно што ћу, надам се, постићи, захвалан сам свом тренеру Жеравици.“

Душко Керкез је одиграо две сезоне у Партизану са промењивом срећом — нешто захваљујући повредама, нешто и треми, која га је у прво време пратила. Кад се свему овоме дода и чињеница да је био одвојен од Вршца и породице, лако је схватити досадашње осцилације у игри овог момка.

… и сад

Тако је било некад, а како је данас?

Керкез сада станује заједно са клупским другом и пријатељем Драженом Далипагићем на Јулином Брду. Потпуно се уклопио у тим и токове новог рада и живота. Тренира напорно два пута дневно и спрема се да у јануару положи још неки испит на факултету.

„Играм све боље и сигурније“, наглашава Душко. „Треме — која ме је пратила више нема. Пред почетак сезоне сам имао једну повреду, сада је и то прошлост. Морам да кажем да сам по доласку у Партизан био изванредно примљен од свих играча. То су дивни другови. Наша снага управо лежи у томе што смо сви млади људи, који пре свега делујемо као једна компактна целина.“

Неусиљени разговор тече континуирано. Душко говори и све образлаже смирено, без сувишних гестова и узбуђења. Реално посматра ствари и логички расуђује. У једном тренутку ће нам рећи да је релативно касно почео да игра кошарку, да му је жао што није играо у некој јуниорској селекцији, наглашавајући, уз благи осмех, да из садашње екипе Партизана само Поповић и он нису наступали за неку од југословенских селекција. Додаће са младалачким жаром да би био најсрећнији кода би ова генерација остварила оно што осталим није полазило за руком током протеклих 28 година — да буде шампион.

„Идемо на прво место. Ова пауза нам је помогла да консолидујемо екипу, да подигнемо ниво форме. Штета што са нама ових двадесетак дана нису били и ‘Американци’ Далипагић, Кићановић и Тодорић.“