Медитације после утакмице Партизан-Челик 2:0 (1:0)
Гостовање Зеничана изазвало је прави респект код играча и симпатизера Партизана, јер је у питању противник велике моралне снаге високог пласмана и квалитета. Уосталом, први део утакмице показао је да стрепње нису биле узалудне. Челик је врло спретно организовао густе редове испред свога гола, па је било тешко наћи неки коридор којим би се могло проћи до циља.
Тих првих 45 минута игре били су право мучење за гледаоце, јер се један тим упињао да игра (Партизан), а други је био окренут опструкцији, дефанзиви, прекидима, анти игри. Срећом, у последњем тренутку спора правда дошла је по своје: Бора Ђорђевић је савладао голмана гостију, па смо у другом полувремену гледали прави фудбал.
Челик се отворио, прихватио игру и желео изједначење. Партизан се размахао. Била је то утакмица ритма, лепих потеза, драматике, атрактивности речју, свега што фудбалска игра може да пружи.
И у тој слободној, креативној игри „црно-бели“ су потврдили да у својим редовима имају играче магичне привлачности, велике моћи и умећа. Било је довољно тих 45 минута надахнуте игре, па да тим истим момци ма све опростимо, али и да их обавежемо да играју са таквим заносом, залагањем, хомогеношћу па и на морају увек побеђивати.
Рационално и атрактивно
Партизан је у наставку утакмице, у нормалним условима игре, приказао такав ватромет да су сви присутни били задовољни, а они верници са „југа“ чак и срећни.
Али, права вредност те игре није била у оном бљештавом размахивању Боре Ђорђевића и осталих играча, већ у опој синтези рационалног и атрактивног.
Партизан је играо тактички мудро: није бранио своју малу предност, али је повећао број властитих играча на својој половини терена и тако створио онај драгоцени простор за маневар истуреним играчима (Бјековићу, Цветковићу, Вукотићу и повремено Голцу, Радојковићу, а ређе Ђорђевићу и Бошковићу), који су врло брзим и спретним комбинацијама сејали панику у шеснаестерцу гостију, створили низ гол-позиција да би на крају једном Вукотићевом бравуром лопта још једном одсела у мрежу.
У најбољем издању
Једна сјајна игра не значи да је Партизан лишен свих брига. Напротив. Многе слабости тек чекају своја решења. Одбрана још увек није онај жељени и синхронизовани бедем. У тактичком погледу потребно је даље усаглашавање а пре свега организација са јасним задацима сваког појединца, и пуним обезбеђењем.
Средњи ред у коме има више кандидата (Бошковић, Бора Ђорђевић, Вукотић, Свемир Ђорђић, Радојковић, Цветановић …) требало би да буде осовина тима. Против Челика „везисти“ су били на висини свог задатка. Бошковић је играо уздржано због повреде коју је осећао али је и тако „невидљив“ био сигуран ослонац. Бора Ђорђевић је играо у великом стилу. Није тежио за ефектима, већ је правовремено дугим лоптама снабдевао истурене саиграче и њихове лопте су доносиле директна суочења са голманом. Вукотић је играо са великим еланом и повременим мајсторијама. Бјековић је био махнит, незадржив, као да је хтео да каже селекторима да су још једном погрешили што су га изоставили из репрезентације. Цветковић је био разигран, мењао је место, зналачки учествовао у комбинацијама, пратио је акције и недостајали су само голови па да таква игра буде крунисана правим успехом.
Па, ипак, најбољи појединац није ни један од горе наведених, већ бек Иван Голац, који је на убедљив начин поновио своју бриљантну игру из Ниша.
Сигурно је да ћемо ових 45 минута запамтити, па у дугим зимским вечерама, када будемо гладни лоптања, евоцирати као пријатна сећања после многих горчина. Уосталом: престанак сваког бола доноси радост!