Овог пролећа

Када је долазио у Београд навијачи су веровали да ће „голгетер са Нишаве“ помрачити сунце на Топчидерском брду. То је био „хит“ прелазног рока. Противници су се уплашили Партизановог појачања.

Већ на првим тренинзима Ненад Цветковић је показивао знаке кризе: „Тешко подносим интензитет оваквог рада. Уморан сам. Лоше спавам. Ослабио сам. Први пут сам одвојен од породице, па ме и носталгија узима под своје“.

Утакмице, његове игре и форма потврдили су те сумње: дуго је био ван форме! И сасвим неочекивано тренер га је повукао у средњи ред. Уместо истуреног центарфора места и функције које одговарају његовом играчком профилу, физичким и техничким могућностима нашао се у улози за коју није био спреман. Ускоро је изгубио место у тиму. На клупи крај аутлиније није му могло бити враћено самопоуздање. Повремено би улазио у игру али то више није био онај „баук са Чаира“.

Помишљао је и на повратак у Ниш. Али, само у тренуцима депресије. То га је брзо напуштало и онда се окретао раду гоњен жељом да се докаже, да нас све увери да његов долазак није промашај, већ пун погодак.

Вежбао је предано. И за разлику од многих фудбалских звезда „Целе“ је увек био строг према себи: зна када игра слабо, уме то да призна и далеко је од сваког заваравања. Није протествовао што не игра, јер је и сам био убеђен да то не заслужује. Али, као што уме да критикује себе тако је знао да се преда раду. Подносио је напоре, јер је био уверен да ће кроз рад поново „наћи себе“. Није се преварио.

Мирко Дамјановић га је поново вратио у шпиц напада. Игра на оном месту на коме је доживео пуну афирмацију, постао голгетер, па толико запажен знао да су га и велики клубови пожелели у својој средини.

На две последње утакмице дао је доказе својих великих могућности. После тога нормално је очекивати да ће ово пролеће бити „његово“ на срећу и радост навијача Партизана.