ОНИ СУ БРАНИЛИ ДРЖАВНЕ БОЈЕ
Милутин Мишо Пајевић:
- Рођен: 1919. године
- Играо: од 1935 до 1952.
- У клубу: Јединство, Будућност и Партизан
- На месту: крила, полутке и центарфора
- Репрезентативац: 3 пута
У прошлом броју смо писали о нашем бившем фудбалском репрезентативцу Божидару Пајевићу — Пуши. Том приликом смо рекли да је припадао једној од познатих „фудбалских династија“ — породици која је регрутовала три реномирана југословенска фудбалера: Ника Пајевића (играча доратног ХАШК-а), затим Миша Пајевића и коначно најмлађег Пуша.
Занимљиво је да је и средњи брат Мило Пајевић бранио боје Партизана — као и његов млађи брат Пушо облачио је дрес најдражих боја и то баш у времену када је био члан нашег клуба. Само за разлику од пок. Ника, који није био репрезентативац и Пуша који је то био само једанпут, талентовани Мишо облачно је три пута државни дрес и ко зна колико би га пута још носио да није било његове трагичне спортске биографије.
Општељудска трагедија, 2. светски рат, није мимоишла ни породицу Пајевић. Напредно оријентисан најстарији брат, иначе по струци правник, Нико Пајевић, пао је у једној провали у Загребу и зверски је убијен од усташа. Следећи његов светао пример и стопе и Мишо се нашао у тим ратним годинама иза жица једног од најмонструознијих логора смрти — Маутхаузена. Преживео је рат и све његове страхоте, али су остале трауме. Између осталих и тешко излечива и ненадокнадива — спортска. Јер…
… Мишо Пајевић је закорачио на највећу фудбалску сцену још у најмлађим годинама. Запажен уочи рата од познатог стручњака Бана Секулића, доведен је из Црне Горе као полетарац у редове тада четвртог београдског лигаша „Јединства“, у којима је брзо сазрео и показао шта зна и може. Као изразити талент уврштен је у најбољу омладинску селекцију Југославије, заједно са својим изванредним вршњацима из „Јединства“ Остојом Симићем и Ацом Аранђеловићем. Била је то велика генерација, момчићи који су са непуних 20 година жарили и палили теренима прве лиге и представљали озбиљно искушење чак и за такве екипе као што су били легендарни БСК и Грађански. Свој тројици, а нарочито убојитом десном крилу Мишу Пајевићу, прорицали су велику будућност.
Уместо ње, дошао је рат, страхоте логора, ослобођење и коначно — Будућност, али она титоградска. У њој је Мишо покушао да надокнади бар нешто од недоживљеног дечачког сна. Успео је тек 1949. године, у сезонама у којима је носио дрес Партизана. Заиграо је као у најбољим данима и државни селектори нису могли да га мимоиђу. У одлучујућим квалификационим сусретима за одлазак на прво послератно фудбалско првенство света (1950. у Бразилу) био је једна од најзапаженијих фигура. Сва три меча за национални тим одиграо је 1949, против Израела (у Београду и Тел Авиву) и против Француске (у Паризу). У првом сусрету Југославије и Израела који се завршио нашим потпуним тријумфом (6:0!) Мишо Пајевић је постигао чак три поготка и једнодушно је проглашен за јунака утакмице!
Требало је имати невероватну упорност, виталност и талент, да би се, после четворогодишњег робовања у Маутхаузену, човек вратио фудбалу и не само вратио већ и пробио до звезданих висина — до изабраног тима најбоље једанаесторице фудбалера у земљи! А Мишо Пајевић је све то имао. Поготову таленат. Зар не кад је с репрезентативним успехом играо на свим местима у нападачком реду: на крилу, као на полутки, а исто тако и на месту центарфора. Такав играчки дијапазон својствен је само ретким асовима!