ТРАГОМ ДОКУМЕНАТА И ЛЕГЕНДИ
После великих игара и још већих тријумфа на интернационалном плану у 1956. години (поготову оних незаборавних 3:0 против мадридског Реала) дошле су године осеке — поготову на домаћој сцени. Последњи велики трофеј у том десетљећу (1950—60) освојен је 1957. године у ретко драматичном финалу Купа Југославије, у коме је београдски Раднички, који је до одмора водио са 3:0, у наставку прегажен са 5:3! (о томе смо писали у прошлом броју). Био је то четврти Куп председника Тита у нашим клупским витринама. Нажалост, после тога наступиле су године озбиљног „поста“ и „глади“ наших фудбалера као увертира у период највеће славе који ће после тога наступити.
Те четири сезоне — 1957, 1958, 1959 и 1960. — биле су вероватно најтамније у историји нашег клуба и најтужније у срцима навијача. Партизан је потресла криза од врха до дна: смена генерација, групашење и раздори у екипи, подвојеност и неспоразуми у управи и многе друге недаће сручиле су се на наш „црно-бели“ клуб.
Прве знаке осеке донела нам је такмичарска 1956-57. година у којој смо завршили на четвртом месту, са 26 бодова, односно са 13 бодова мање од новог шампиона, вечитог ривала Црвене звезде (!) и са свега четири бода више од последње Локомотиве (22 бода)! Чак и најнеупућенијем делу спортске јавности (а поготову људима блиским клубу) било је јасно да екипу нешто озбиљно изнутра разједа и потреса од врха до дна!
Ипак, кроз тамне облаке који су се у тим данима наднели над Партизан и претили да га за дуже време избаце са сцене великих фудбалских збивања, као трачак ведрог неба и наговештај светлијих, сунчаних дана пробијала се — младост. Био је то први пут у историји нашег клуба да је на врата првог тима одједном закуцало 13 јуниора, који су се од малих ногу васпитавали и школовали у „црно-белој“ фудбалској кући! Уз имена прекаљених асова и интернационалаца као што су Белин, Бобек, Милутиновић, Зебец, Валок, Херцег, Пајевић, Калоперовић, Стојановић јављају се први пут широј јавности мало или нимало позната имена голобрадих дечака Миладиновића, Редеа, Јусуфија, браће Чебинац, Зовића, Киша, Блажића, Корена и других.
И док су навијачи у неверици резигнирано одмахивали главом, они најватренији, који нису пропуштали не само мечеве него ни тренинге свих нараштаја Партизанових фудбалера, упорно су сигнализирали и пророковали:
„Људи не клоните, дођите на Брдо. Видећете нешто невиђено. Нешто што још није сазрело, али што ће ускоро узбуђивати целу фудбалску Југославију. Дођите да видите Матекалове дечаке. Оне исте које сте пропустили да гледате у јуниорском узрасту како мељу истокатегорнике као ваљак. За годину-две мељаће тако исто прволигаше. Све без разлике. Шта ти момчићи све знају! Већ сад су комплетнији фудбалери од најзрелијих играча савезних лига. Видећете, само још мало да очврсну и стасају…“
Ове поруке нису остале без одјека. Упркос томе што је Партизан таворио од недеље до недеље, по правилу у непредвидљивом саставу и форми, југ и север су сваким даном бивали крцатији. Матекалови јуниори, који су се пробијали у тим, остављали су све снажнији утисак, вера навијача се постепено враћала, многи су назирали скору — ренесансу!
Нажалост, до ње није дошло тако брзо као што се могло очекивати. Али не због неочекиваних застоја на развојној путањи полетараца, већ због све отворенијих и жешћих сукоба старијих другова. Њихове међусобне конфронтације и раздори довели су у наредној 1958. години до најдубље кризе у дотадашњој историји клуба. Но, о томе у наредном броју.