Зашто кошаркаши (скуп изврсних појединаца) не дају активне резултате на прволигашким утакмицама
Чудно је (али и није) што почињемо баш познатим називом Хемингвејевог романа: „За ким звона звоне“.
Јер, звона не звоне на узбуну него — на буђење. Подсећају на успавани квалитет екипе, која се колебљиво диже и спушта на графикону успеха, мада колектив располаже великим избором сјајних играча и једном од највећих стручњака Европе.
Када је отишао Драгутин Чермак, вишеструки репрезентативац и капитен тима, претпостављало се да ће његови млађи наследници, нарочито Кићановић, Тодорић и Латифић храбро и умешно преузети кормило од искусног аса.
Два новодошла члана: Драган Кићановић и Драган Тодорић, са другим улогама у матичним књигама (претежно снајперским) са доласком у нову средину нашли су се у фази тешког прилагођавања, уклапања у нове концепције.
„Староседеоци“ — Горан Латифић и Борис Беравс својим начином игре, темпераментом не могу да држе константно, комплетно, конце игре у својим рукама, тако и толико дуго да могу да ставе под команду далеко искусније и старије другове.
У тражењу сигурног кормилара Партизан често губи компас. Отуда и један од разлога што тим не даје оно што може, што се од њега с правом очекује, што лута…
На последњим првенственим сусретима Тодорић је забележио 13 поена (7+2+4), Кићановић 51 (18+14+19), Керкез 35 (10+13+11)…
Највећи учинак у кошевима још увек има Дражен Далипагић, играч који је изненадио и одушевио стручњаке, освојио на препад Европу на шампионату у Барселони. И поред нон-стоп такмичења остаје прва перјаница.
Забрињава податак да Зечевић, који је био међу водећим снајперима протеклог првенства сада, истина, са промењеним начином игре, бележи кошеве далеко испод уобичајеног просека. Шта више, често преседи дуже на клупи него што борави под обручима.
Можда је и питање једног млађег, разноврснијег центра болно место. Али, то је већ комбинација која се оставља на лично решавање стручном руководству.
Давана су и друга многа објашњења, за лоше партије Партизана, мада је евидентно да екипа тренира у уобичајеном циклусу и ритму у својој дворани у Земуну — без паузе, без изузетка.
Корени кривудаве игре су, између осталог, у самој психи играча што не може ни сам тренер да исправи.
Истина, тренер Жеравица је био комплетан када је рекао, својевремено, а сећамо се тих његових речи.
„Енигма загонетних падова је у томе што се играчи у појединим фазама утакмице уљуљкују у вођству или имају прохтеве надигравања над директним противницима, брзом тежњом за кошевима, а затим — стану. Супарници то изврсно користе, преокрену резултат и уместо катастрофе доживе частан пораз.“
Симптоматично је да је Партизан бољи као „експортни“ тим, када игра изван граница Југославије.
- Докази су, пре свега, ранији феноменални успеси на турнејама по Куби, Филипинима…
- Доказ је и последњи меч недавно против шпанског представника Хувентуда у Бадалони, у оквиру Купа Радивоја Кораћа.
Пред страним аудиторијумом „црно-бели“ играју као препорођени. Добијају аплаузе, а играчи неподељене похвале за изузетне партије.
Извештаји кажу да су „Шпанци“ — Далипагић и Кићановић, који су играли као репрезентативци управо у истој дворани против Чехословака на Шампионату Европе — бриљирали. Али, да је откровење и Драган Ђукић који је декласирао домаћине својим кратким хорозима.
А звоно, не Хемингвејево већ клупско, звони у правом тренутку, да окупи и мобилише тим за преостале првенствене мечеве кроз које треба да покаже праву зрелост и удари темеље на којима жели да сагради идуће сезоне шампионску кулу.